Zara je nestala iz bolničke sobe svoje majke još kao beba: Njeno prisilno usvajanje obeležilo joj je ceo život

Tokom tri decenije, od četrdesetih do sedamdesetih godina prošlog veka, hiljade mladih i neudanih majki u Velikoj Britaniji bile su prisiljene da daju svoju decu na usvajanje. Smatrane „nepodobnim“ roditeljkama, nisu imale nikakvu podršku niti pravo izbora – njihova deca su im oduzimana i predavana u ruke nepoznatih porodica.

Jedna od tih beba bila je Zara Filip, rođena 5. novembra 1964. Njena majka Pat imala je samo 17 godina i nikada nije dala pristanak da se odrekne svog deteta. Kada se vratila u bolničku sobu nakon komplikacija na porođaju, njene bebe više nije bilo.

Preporučujemo

„Odjednom sam nestala“

Zara je prvih nekoliko meseci provela u hraniteljskoj porodici, a u januaru 1965. data je na usvajanje koje je zvanično završeno nekoliko meseci kasnije. Odrasla je u severnom Londonu, u Totridžu, znajući da je usvojena, ali u atmosferi u kojoj se o tome nije govorilo.

„Od malena sam učila da štitim svoju usvojiteljku i ćutim o svemu. U meni je postojala stalna strepnja od napuštanja, osećaj da sam nepoželjna. Odrasla sam u tišini i samoći“, priznaje Zara.

Traganje za korenima i bolni susreti

Iako je godinama u sebi nosila bes, osećaj odbačenosti i nisko samopouzdanje, Zara je u mladosti pronašla snagu da se izbori sa zavisnošću od alkohola i droge. Sa 22 godine postala je trezna i tada je počela potraga za biološkom majkom.

Nakon dugotrajnog istraživanja uspela je da pronađe Pat, a njihov prvi susret opisuje kao emotivni šok: „Plakala sam bez prestanka, nisam mogla da prestanem da je gledam. Nisam znala koliki će talas tuge sve to da probudi.“

Kasnije je otkrila da ima i brata i sestru, kao i da potiče iz italijanske porodice po ocu. Zahvaljujući DNK testiranju, pronašla je svog oca Vitorija, koji je tada živeo svega sat vremena od nje u Nju Džersiju. Upoznali su se kada je Zara imala 51 godinu, a njihova veza bila je duboka, iako je trajala samo dve godine – sve dok Vittorio iznenada nije preminuo od srčanog udara.

Životna misija – glas za sve prisilno usvojene

Danas Zara ističe da je njena priča deo mnogo šire traume koju je doživelo na desetine hiljada ljudi. „Usvajanje je jedina trauma na svetu u kojoj se od žrtve očekuje da bude zahvalna“, kaže ona.

Zara je napisala knjigu „Nekoova ćerka“ (Somebody’s Daughter) i pretočila svoje iskustvo u predstavu i film, kako bi se podigla svest o bolnom periodu istorije poznatom kao „era prisilnih usvajanja“. U julu ove godine učestvovala je u organizaciji prvog protesta kojim se zahteva da britanska vlada uputi javno izvinjenje majkama i deci koja su tada bila oduzeta. Slična izvinjenja već su izrečena u Škotskoj i Velsu, a sada se čeka i odgovor Londona.

Život između dva identiteta

Zara danas ima decu i otvoreno priča o svemu što je prošla. Njena deca poznaju i njenu biološku majku i polubraću i sestre, a italijanske korene neguje odlascima u domovinu svog pokojnog oca. „Ponovni susreti sa porodicom nikada nisu onakvi kakvi ljudi zamišljaju. Uvek su puni bola, ali i nade. To je vožnja na emotivnom rolerkosteru, i nikada nema pravog kraja“, iskrena je Zara.

(Ona.rs / Mirror)