Majka ju je držala 25 godina zatočenu na tavanu, a rekla porodici da je poginula: Razlog će vas rasplakati

A Blanš je samo htela da bude srećna i zaljubljena

Ranije je mnogo češće bilo slučajeva u kojima roditelji ne dozvoljavaju deci da se zabavljaju sa onima koje vole, a i da se kasnije zavetuju na večnu ljubav. To se, nažalost, desilo i Blanš Monije, rođenoj 1849. godine. Njen slučaj postao je jedan od najozloglašenijih u Francuskoj. O njemu se i danas priča.

Blanš je postala žrtva sopstvene porodice. Posle višegodišnjeg zatvora uspela je da pobegne.

Preporučujemo

Kako je tekla cela priča?

Naime, kako je Blanš rođena u uglednoj aristokratskoj porodici koja nikad nije brinula o novcu, Blanšina majka Luiz je samo želela da Blanš prisustvuje uglednim događajima na kojima će moći da pronađe dostojnog muža. Imala je ona udvarače u gradu i majka je za ćerku htela samo najbolje, a Blanš, koja je tada imala 25 godina, izneverila ju je.

Devojka se zagledala u sasvim jednostavnog advokata koji ne samo da nije bio predstavnik aristokratske porodice, niti je posedovao veliko bogatstvo, već je bio i dosta stariji od svoje drage, piše "Medium".

Blanš je bila hrabra i nije se libila da se posvađa sa majkom zbog toga. Nije želela da odustane od velike ljubavi, pa je nastavila da se viđa sa advokatom čak i tajno u različitim delovima grada. Čak je planirala i da napusti porodicu kako bi bila srećna sa njim. Međutim, okolinu je u martu 1876. godine zabrinuo iznenadni Blanšin nestanak.

Svi su bili šokirani time što se ona "izgubila", ali je Luiz svima tvrdila da je Blanš doživela nesreću u kojoj je izgubila život. Ta priča je "pila vodu" kod svih osim kod njenog dečka advokata koji nije hteo da poveruje u tu priču. On nije odustajao od pokušaja da je pronađe, pa je ulagao veliku snagu i trud da sazna barem nešto o tome gde je ona stvarno. Međutim, nije imao uspeha.

Šta je bila prava istina?

Blanš je bila živa, ali je postala zatočenica sopstvene majke koja je zatvorila ćerku u mračnu i malu sobu na tavanu njihove vile u centru Poatjea i postavila joj ultimatum: ili će da odustane od veze sa advokatom ili će biti zatočena.

Hrabra devojka nije pristala na majčine uslove i radije je pristala da ostane u zatočeništvu nego da se odrekne ljubavi. Ona je potom bila lišena mogućnosti da vidi sunčevu svetlost, da normalno jede i bude u kontaktu sa bilo kim osim sa majkom, iako je i brat znao gde je.

Za Blanš je ovo zatočeništvo bilo pravi pakao. Majka je vremenom počela da ludi od sopstvene nemoći nad ćerkom, što je rezultiralo da se prema njoj ponaša okrutno. Davala joj je ostatke hrane po podu, ne bi joj ni donosila vodu nekoliko dana, nije joj davala šansu da se okupa, očešlja, pa čak i da ode do toaleta.

Kada je advokat umro 1885. godine, umrla je i poslednja osoba koja nije odustala od pokušaja da je pronađe, a devojka se pomirila sa svojom sudbinom. U tom trenutku je bila zatoćena devet godina, "komunicirala" je sa pacovima i stenicama, dok je spavala na sopstvenom izmetu i otpacima hrane.

Anonimno pismo

Klupko je počeo da se odmotava 1901. godine kada je generalni tužilac primio anonimno pismo u kome se navodi da je policija tražila dozvolu da pregleda kuću, što je Luiz izričito odbijala. To je dalo alarm nadležnim službama, pa su razvalili vrata vile. Kada su otišli do mesta koje je u pismu naznačeno da se istraži, do tavana, bili su šokirani onim što su videli.

Detektivi su videli 52-godišnju ženu koja je ležala na trulom podu okružena pacovima, insektima i ostacima hrane. Bila je izuzetno mršava jer nije imala više od 25 kilograma i nije ličila na čoveka.

Majka i brat su odmah uhapšeni, ali Luiz je umrla 15 dana posle pritvora, a pre suđenja, ne mogavši da izdrži jaram javnog gneva. Nažalost, Blanš Monije nikad nije uspela da se vrati normalnom životu. Njena psiha je bila osakaćena, patila je od anoreksije, nervoze, egzibicionizma i drugih poremećaja u ponašanju. Ostatak života je provela na psihijatrijskoj bolnici u francuskom gradu Bloa.

Umrla je 1913. godine ne povrativši razum.

(Ona.rs)