Muž me godinama nije dodirnuo:Rak koji sam preživela me naterao da se razvedem, sad imam život kakav sam htela

Potiskivanje emocija, vođeno strahom ili željom za sigurnošću, često nas navodi da pristajemo na manje nego što zaista zaslužujemo. Dugotrajno unutrašnje gušenje retko je odmah vidljivo, ali se neretko manifestuje kroz razne telesne bolesti i poremećaje. Svedočenje žene u ranim pedesetim godinama potvrđuje ovu povezanost.

Preporučujemo

Početak sumnji i venčanje bez uzbuđenja

Dan mog venčanja trebalo je da bude najsrećniji dan u mom životu. Imala sam 32 godine i udavala se za čoveka koji je na prvi pogled delovao idealno. Bio je zgodan, duhovit i neizmerno ljubazan – iskreno sam ga volela. Ipak, dok sam koračala ka oltaru, osetila sam mučninu. Znala sam da nismo intimno usklađeni i to me potajno izjedalo. Nedelju dana ranije na radiju sam čula stariju gospođu kako savetuje: "Ako te ne obara s nogu, nemoj se venčati." Kroz glavu mi je prošlo pitanje: šta ja to zapravo radim?

Verovala sam da mogu zanemariti manjak hemije jer je sve ostalo bilo u redu. Upoznala sam ga još za studentskih dana, kada je bio u vezi sa mojom cimerkom. Kasnije, kada su naše tadašnje veze propale, ponovo smo se spojili. Bio je sve ono što moji bivši nisu – fizički privlačan, ali i nežan i pažljiv. Mislila sam da nas povezuje nešto snažno, ali kad smo prvi put proveli noć zajedno, znala sam: u krevetu nismo kompatibilni.

Rani znakovi upozorenja

Nije bilo iskrica ni one dublje povezanosti. Po prirodi sam znatiželjna i razigrana, otvorena za različite načine izražavanja bliskosti, ali komunikacija mi je bila najvažnija. A kod njega je nije bilo. Sve je delovalo tehnički i površno. I premda sam osećala prazninu, tada nisam znala kako da je imenujem, kamoli izrazim.

Naša veza je u početku bila na daljinu, i sve je delovalo opušteno. Kasnije, kada smo živeli zajedno, primetila sam znakove: nakon intimnosti okretao bi se i palio cigaretu. Osećala sam se kao alat, a ne partnerka. Kada sam mu rekla da mi treba više pažnje, priznao je da ne zna kako to da pruži. Podučavala sam ga, ali ništa se bitno nije menjalo.

Uloga supruge i majke, ali ne i žene

Kad smo se venčali 2006. godine, bila sam trudna. On je bio presrećan zbog deteta, dok nisam bila sigurna da li želim biti majka. Želela sam stabilnost koju brak nudi – dom, partnerstvo, mir – i intimnost sam stavila u drugi plan. Govorila sam sebi da ne mogu imati baš sve. Problem je bio što je moj kompromis postajao sve teži teret.

Ponekad bismo se trudili oboje, ali nikada opušteno i razigrano. Sve je bilo ozbiljno, kontrolisano. Osećala sam se kao da sam tu samo da bi on oslobodio stres. Svaki moj pokušaj inicijative dočekan je ćutnjom ili nesnalaženjem. Polako sam se gasila.

Praznina koja izjeda

Nisam se osećala poželjno. Nikada me nije spontano privukao, zagrlio ili poljubio. Sve sam to ja činila njemu. Kada bih mu rekla da me nije poljubio već dve nedelje, odgovorio bi: ‘Zar nisam?’ Bilo je jasno da njegovi fizički impulsi nisu ni približno izraženi kao moji. Njegov libido bio je vrlo nizak i jednostavno nismo odgovarali.

Otvarala sam mu se o tome jednom u tri do četiri meseca. Trudio bi se nakratko, ali sve bi se brzo vratilo na staro. Svaki put kada bih osetila strast, bila je to iluzija koju sam sama stvarala u glavi. Pravi kontakt nikada nije postojao.

Dijagnoza kao buđenje

A onda, 2017. godine dijagnostikovan joj je karcinom u trećem stadijumu. Statistika nije bila ohrabrujuća. Mislila sam da ću umreti. Ali kako sam preživela, probudila sam se. Pogledala sam u budućnost i pitala se: ako mi ostaje još deset godina života, želim li ih proživeti bez strasti? Odgovor je bio jasan.

Tokom pandemije konačno je skupila hrabrost i rekla mu da odlazi. Pokušao je da ponudi otvorenu vezu, ali to nije bilo za nju.

To bi bilo varanje same sebe. I njemu je ubrzo postalo jasno da to ne bi funkcionisalo. Tema bi uvek isplivala i pojela nas iznutra.

Društveni pritisci i nerazumevanje okoline

Prijatelji su joj savetovali da pokuša ponovo zapaliti vatru.

Vatre nikada nije ni bilo. Volela sam ga kao prijatelja, supruga, oca svoje kćeri, ali nikada nisam istinski želela. Neki su me osuđivali, neki nisu mogli da veruju da ostavljam tako dobrog čoveka. Ali u meni je tinjala duboka praznina i postalo je opasno ignorisati je. Kada sam birala između pogrešnog i ničega, odabrala sam ništa.

Razvod je došao brzo i mirno.

Osećala sam krivicu, ali da sam ostala, frustracija bi me pretvorila u senku. Nisam želela da moje dete odrasta gledajući brak bez ljubavi i dodira. I dalje smo porodica. Naša kćerka ima partnere, a nas dvoje idemo zajedno na ručkove i koncerte. Samo više nismo muž i žena. I to je u redu.

Novi život, nova ja

Nedugo nakon razvoda upoznala je muškarca koji ju je osvojio.

Bio je mojih godina, samouveren, nežan, umeo je da sluša i odgovori na moje potrebe. Prvi put nakon dugo vremena osetila sam da živim punim plućima. I to je bio početak mog stvarnog oporavka.

No bajka nije potrajala.

Tek kasnije sam shvatila da čovek u kojeg sam se zaljubila nikada nije bio spreman za ozbiljnu vezu. Povukla sam se, dugo nisam izlazila niti bila bliska s bilo kim. Trebalo mi je vremena da raščistim šta tačno želim.

Danas je aktivna na aplikacijama za upoznavanje i jasno je definisala svoja očekivanja: iskrena, vruća bliskost bez pritiska na stalnu vezu.

Mlađi muškarci su direktni, energični i otvoreni. Trenutno uživam u slobodi bez pritiska da se skrasim. Presudna je iskrena povezanost, a ne godine.

(Ona.rs)