Kako me je potpuni propalitet naučio lekciju koju nikad neću zaboraviti - i u garaži dao najbolju noć ikada

„Hoćeš li da ideš na logorsku vatru večeras?“ poslala mi je poruku moj simpatija. Bila je subota ujutru i ja sam jela preostalu, sobne temperature picu sedeći na podu svoje studentske sobe — onako kako to rade brucoši, i nadam se, nikad više se ne vraćaju na to. Nije morao da pita dva puta. Adnan (izmišljeno ime) je bio beznadežno zgodan, potpuni propalitet i mornar (sa kojim sam imala vezu ispred teretane jedne vrele septembarske noći ranije tog semestra) koji nije hteo ništa ozbiljno sa mnom, a ja sam bila opsednuta njim.

Bilo je sredinom novembra i prethodna dva meseca sam se ponašala, pa, kao zaljubljena tinejdžerka. Svaku njegovu retku, obično kratku poruku čuvala sam kao svetu izjavu ljubavi. Ostavljala bih mu sumanuto dugačke govorne poruke kada bi me ghostovao na dogovorima i odbijao da se javi. Zaklinjala bih se da ću ga potpuno izbaciti iz života, menjala bih mu ime u telefonu u stvari poput „NEMOJ OVOJ OSOBI DA SE JAVLJAŠ“, i onda bih se, razdragano, sretala s njim u njegovom autu — savršeno doterana, namirisana i preterano sredjena — kad bi mi poslao poruku nekog kasnog nedeljnog ili radnog dana da dolazi preko.

Preporučujemo

Sve ovo ti govorim ne zato što osećam potrebu da ispovedam grehe svoje mladosti, već zato što želiš da shvatiš koliki je to bio poziv na logorsku vatru. Poruka od njega? Posle podne?! Poziv da zaista radim nešto s njim?!! Vikendom?!!! PRED DRUGIMA?!!! Osećala sam se kao Pepeljuga koja dobija poziv na bal. Spustila sam mlaku picu i otkucala odgovor za koji sam bila ubeđena da je kul, ležeran i duhovit, a koji je verovatno bio skroz nenormalan — ali bez da sam tražila igde dodatne informacije, ljubazno sam prihvatila.

Kad su on i drugar pokupili mene ispred doma par sati kasnije, još uvek nisam znala gde idemo i nije me briga bilo. U tom trenutku bila sam i duboko depresivna i duboko zaljubljena — imala sam 18 godina. Sve što sam želela bilo je da bacim svoj život niz vodu, a taj čovek je bio moj izabranik da to obavi — išla bih za njim i u bukvalni požar na smetlištu ako bi to značilo da ću biti s njim.

Gde smo završili nije bio bukvalni požar na smetlištu, već kuća nekih roditelja u ruralnom mestu, oko 30 km  od kampusa, gde su se lokalci pili u garaži, a jedan tip je na kraju napio i razbio do pola punu flašu Jack Danielsa o betonski pod — taman kad su vlasnici kuće, koji su te večeri bili na nekom vojnom događaju, vratili kući. Drugim rečima, da, moglo bi se reći da je to bila vrsta haosa, mada mi pada na pamet da se ne sećam da je uopšte bilo ikakve vatre — tj. one logorske vatre koja mi je bila obećana — pa stvarno ne znam šta se dešavalo.

Jedino što sam znala i što mi je značilo bilo je to što me je Adnan u jednom trenutku povukao blizu sebe, čvrsto oko struka me obgrlio onim svojim sebičnim, suptilno seksualnim načinom na koji me je uvek držao i šapnuo: „Imam najlepšu devojku ovde,“ i u tom trenutku sam mogla da umrem srećna.

Zanimljivo je da roditelji nisu delovali previše uznemireno što im je kuća puna nasumičnih pijanih mladih ljudi i pozvali su nas da prenoćimo i odspavamo, da nastavimo da radimo šta god smo radili u garaži. To je bilo praktično, jer je ranije te večeri, dok je nesvesno doodlao nešto na dlanu moje ruke kao da smo u srednjoj školi — a meni to nije smetalo jer me je bar držao za ruku — Adnan rekao: „Hoćeš li da imamo seks večeras?“ i ja sam odgovorila otprilike: „Da, naravno.“

To je bilo nepraktično zato što je „krevet“ koji smo dobili bio bukvalno dušek na podu podruma, gde je još jedan par takođe prenoćavao u susednoj sobi, samo nekoliko metara dalje.

Želela sam ga na fizičkom, visceralnom, neutaživom nivou na koji nikad pre nisam želela nijednog drugog muškarca s kojim sam pokušavala da seksom otklonim svoje probleme te godine. Pošto nisam imala nikakvih naznaka ekshibicionizma, mislila sam da seks te noći nije opcija i legla sam pored njega na našem dušeku bez ćebadi, navukavši kožnu jaknu zbog hladnoće — opet, spavali smo u nedovršenom podrumu u novembru bez pokrivača.

„Šta radiš?“ upitao je.

„Hladno mi je.“

„Evo, prestani s tim,“ rekao je, skidajući mi jaknu, kao i svoju košulju, i prebacivši oboje preko nas kao improvizovani pokrivač dok me je obavijao rukama. „Zagrejaću te.“

Dok me je držao čvrsto uz svoje polunago telo, moja želja za njim je odmah presekla hladnoću u sobi. Da, imala sam ogromnu neuzvraćenu simpatiju zasnovanu uglavnom na romantičnoj opsesiji i adolescentnoj nesigurnosti. Ali više od toga — više nego što sam volela njega, opsedala se njime ili želela da zatrpam sve svoje strahove, neizvesnosti i usamljenost mlade odrasle dobi u njega — želela sam ga. U tom trenutku i u svim ostalim trenucima koje smo proveli zajedno, želela sam ga na fizičkom, visceralnom, neutaživom nivou na koji nikad ranije nisam želela nijednog drugog muškarca.

Dakle, da, možda sam bila očajna i nesigurna i možda me nije tretirao onako kako bih sada, u svojim malo starijim i mnogo manje ranjivim godinama, zahtevala od bilo kog muškarca koji zaslužuje moju pažnju. Ali bili smo mladi i napaljeni i u tom trenutku, te smrznute noći na toj goloj prostirci, samo to što sam nekog tako želela — u svojoj koži, kostima i duši — bilo je dovoljno. Ionako, kako bismo inače ostali topli?

„Možemo li…?“ šapnula sam, zureći kroz mrak i videvši da su vrata od sobe u kojoj je drugi par spavao, zapravo, bila otvorena.

„Ššš, da,“ rekao je, već otkopčavajući kaiš. Ja sam tiho svukla pantalone, iznenada imuna na hladnoću u svom neoprostivo napaljenom stanju. Prigušila sam uzdah dok je tiho ušao u mene odostraga, oboje i dalje ležeći na strani u donekle diskretnoj pozi za grljenje. Počeo je polako, pa postepeno sve jače, gušeći svoje stenjanje u krivu mog vrata dok sam se uživala u osećaju ritmičnih udaraca i u intimi te tajne koju smo delili. Svršio je brzo, tiho, u mene, i zaspala sam u njegovim rukama osećajući se izuzetno zadovoljno i zbog naše prljave male tajne i zbog saznanja da je to bio prvi put da smo proveli celu noć zajedno.

Sutradan rano smo otišli, vraćajući se u kampus u kamionetu njegovog druga gde sam umorno sedela pozadi sa nogama ispruženim preko klupe, pomalo želeći da se kamionet jednostavno uzdigne i nestane u nebo poput kola na kraju filma Grease i da ostanem u tom haotičnom polu-stvarnom svetu koji mi je doneo tako čudno i dobrodošlo olakšanje od studentskog života u kojem još nisam odrasla.

„Oh, čekaj,“ rekao je Adnan dok sam izlazila iz kamioneta ispred svog doma. Vratio mi je narukvicu — zaboravila sam da sam mu rekla da mi je čuva pre nego što smo otišli u krevet — i zakopčao je oko mog zgloba. Odjednom mi je to delovalo kao jedna od najintimnijih stvari koje smo ikada uradili.

„Znaš, ovo je prvi put da si me ikada video po danu,“ rekla sam, osećajući se hrabro dok je stiskao hladni srebrni lančić na mojoj koži.

Pogledao me. „Slatka si,“ rekao je i poljubio me u čelo.

Vratila sam se u svoju sobu u domu — nekako čudesno bez cimera — u stanju umora i zaljubljenosti i ušla u krevet osećajući se toplo i zadovoljno. Prošlih dvanaest sati, šta god da su bila, bilo je dovoljno.

Ali zapravo, lekcija je:

Ne mešajte požudu sa ljubavlju.

Ne pristajate na mrvice pažnje samo zato što ste zaljubljeni.

Shvatiti da „prvi put“ i ta mladalačka zaljubljenost nisu isto što i prava bliskost.

Znati svoju vrednost – i kad si mlada i zaljubljena i misliš da ti srce gori.

(Ona.rs/Cosmopolitan)