Umesto srpsko-crnogorske svadbe, odlučili smo da se venčamo u za nas najposebnijem gradu na svetu - Njujorku

Ponekad su najlepše stvari u životu upravo one koje se dogode neočekivano, brzo i mimo svih uobičajenih pravila. Posle devet godina zajedničkog života, jedna naša čitateljka Jelena Brajović Slavuj odlučila je da više ne čeka „savršen trenutak“ za udaju, već da ga sama stvori – i to na drugom kraju sveta, za svega dve nedelje.

"Čekala sam devet godina na ovaj dan, a onda sam uspela da organizujem venčanicu, odelo, putovanje i celo venčanje za svega dve nedelje.

Preporučujemo

Moj suprug je pilot i ima unapred određene slobodne dane u mesecu, tako da prostora za pomeranje gotovo da nije bilo. Ogromnu pomoć imala sam od kume koja živi u Njujorku, bez nje teško da bih sve uspela da organizujem. Venčati se na drugom kontinentu ipak nije samo pronaći matičara i izgovoriti čarobno „da“. Trebalo je razumeti celu proceduru i zakone, prikupiti potrebne informacije i dokumentaciju, zakazati razgovor za marriage license, pronaći matičara i fotografa, uskladiti sve termine i lokaciju.

Tih desetak dana praktično smo 24 sata živeli samo venčanje i planove. Bilo je intenzivno, pomalo ludo, ali na kraju smo uspeli da ostvarimo ono što smo zamislili i napravimo uspomene za ceo život.

Kako izgleda procedura?

Posle dobijanja Marriage License i obaveznog čekanja od najmanje 24 sata da ona postane važeća, jedna od mogućnosti je zakazivanje civilne ceremonije u Marriage Bureau-u, njihovom pandanu našem građanskom venčanju u opštini. Termin se zakazuje online, a sama ceremonija košta oko 25 dolara.

Mi smo, međutim, izabrali drugu mogućnost da pronađemo ovlašćenog matičara koji može da nas venča na lokaciji koju sami izaberemo. Kod njih praktično sve funkcioniše online. Postoje platforme na kojima pošaljete zahtev matičarima i počnu da vam stižu ponude.

Kada smo već odlučili da se venčamo u Njujorku, želeli smo da to bude napolju, u samom srcu grada u Central parku. Dan pre ceremonije od matičara smo dobili pitanja na koja je svako od nas trebalo zasebno da odgovori, pisali smo svoje zavete i dogovarali šta želimo da matičar izgovori tokom ceremonije. Ništa nije bilo generički ili unapred pripremljeno, ceremonija je bila prilagođena nama i našoj priči.

Dok smo odgovarali na ta pitanja i pisali zavete, vratili su nam se neki divni, pomalo zaboravljeni trenuci iz naših devet godina zajedno. Mislim da smo se baš tada, usred sve te jurnjave i organizacije, ponovo podsetili svega što nas je i dovelo do tog dana.

Jedini gost - ćerka

Spisak zvanica bio je jednostavan: jedan, ali vredan gost, naša ćerka Đina. Što se roditelja i najbliže porodice tiče, ipak nismo mogli bez njih.

Dva sata pre ceremonije napravili smo Viber grupu i poslali im samo tačnu satnicu kada treba da budu pored telefona. Niko nije znao za venčanje, sve smo pripremili u tajnosti. Kada su pritisnuli zeleno dugme, shvatili su zašto smo ih okupili, uključili su se uživo na naše venčanje u Central Parku.

Slučajni prolaznici u Central Parku

Što se slučajnih prolaznika tiče, odatle nosimo baš lepe uspomene. Fotografisanje mladenaca u Central parku za Njujorčane nije nikakva novost, ali sama ceremonija venčanja ipak se ne dešava svakog dana. Ljudi su zastajali, fotografisali nas, prilazili da pitaju odakle smo, tražili da se fotografišu sa nama i upućivali nam mnogo lepih reči i komplimenata, posebno na račun venčanice.

Možda mi je najlepše bilo koliko su svi imali obzira prema trenutku koji nam se dešava. Ljudi koji su prolazili sklanjali su se iz kadra, zastajali kako bi fotograf mogao da napravi fotografiju bez gužve i spontano nam čestitali.

Dobili smo toliko lepih reakcija i pozitivne energije od potpunih stranaca da su, sasvim neočekivano, i oni postali mali deo naših uspomena sa tog dana.

Porodica i prijatelji…

Svi su bili šokirani, ali iskreno, od nas su već navikli da mogu da očekuju razna iznenađenja. Godinama su svi oko nas želeli da napravimo svadbu, jer su bili ubeđeni da bi to bila zagarantovano dobra žurka i druženje. Međutim, svaki put kada bismo počeli nešto da planiramo, život bi umešao prste.

Čak smo i ovu ideju imali pre dve godine, ali smo tada morali da otkažemo put. Zato smo ovog puta odlučili da plan zadržimo samo za sebe sve dok se zaista ne dogodi, jer postojala je verovatnoća da ne dobijemo Marriage License i da se nista od ovoga ne realizuje. Dva sata pre venčanja napravili smo Viber grupu sa najužom porodicom i rekli im samo u koliko sati moraju da budu pored telefona. Neki od njih su jedva dočekali ponoc (bratanice), odmah je krenulo nagađanje šta se dešava.

Prva teorija bila je da ćemo saopštiti da sam trudna, druga da je Vlada dobio posao u Americi i da ostajemo. Roditelji su, čini mi se, bili u posebnom stresu, samo da se ne selimo za Ameriku. A onda smo uključili poziv i povikali: „Dobro došli na naše venčanje!“

Usledilo je nekoliko sekundi potpune tišine, gledali su nas u neverici, otvorenih usta, kao da pokušavaju da shvate šta se upravo dešava. Ceremoniju su pratili uživo, uz mnogo emocija, smeha i radosti.

Ipak, već sledećeg dana stiglo je ono neizbežno pitanje: „Dobro, ali hoćete li bar nešto malo da napravite kada se vratite u Srbiju?“

(Ona.rs)