Zašto uspeh umanjujemo i teško trošimo na sebe: Kako osećaj iz detinjstva da "nema dovoljno" sad blokira uspeh

Nedavno sam sedela u jednoj kafeteriji i posmatrala ženu kako pažljivo broji sitniš za svoju narudžbinu.

Imala je dizajnersku torbu, profesionalnu odeću, jasno je bilo da joj ide dobro. Ipak, tu je bila, kopajući po novčaniku za poslednje pare, umesto da jednostavno plati karticom ili dvadesetom.

Preporučujemo

U tom trenutku prepoznala sam sebe.

Odrastanje u porodici nižeg srednjeg sloja oblikuje te na načine koji ostaju sa tobom i kada se tvoje finansijsko stanje promeni. Stalna svest o novcu, pažljivo računanje, tihi strah da stabilnost može nestati – ti obrasci se ukorene duboko.

Psihološka istraživanja potvrđuju ono što mnogi od nas već znaju iz sopstvenog iskustva: ekonomski ambijent u kojem odrastamo stvara navike preživljavanja koje ostaju i kada postignemo finansijsku sigurnost. Te navike su nam nekada pomagale da prebrodimo neizvesnost i oskudicu. Danas nas, ponekad, mogu sputavati da u potpunosti uživamo u stabilnosti koju smo izgradili.

1) Čuvanje resursa „za svaki slučaj“

Moj kuhinjski ormarić priča celu priču.

Tri boce maslinovog ulja, pet tubi paste za zube, dovoljno pirinča da nahranim malu vojsku. Sve kupljeno na sniženju, naravno.

Kada gledaš roditelje kako se stalno brinu kako da sastave kraj s krajem, naučiš da gomilaš kada možeš. Strah od nestašice postaje ukorenjen u nervnom sistemu.

I danas, iako imam stabilan prihod od pisanja i vođenja časova joge, uhvatim sebe kako kupujem zalihe kad naiđem na dobru ponudu.

Racionalni deo mozga zna da mogu da kupim te stvari kad mi zatrebaju. Ali detinjstvo šapuće: „Šta ako se nešto desi? Šta ako posao presahne? Šta ako izbije neka nepredviđena situacija?“

Ovo čuvanje se ne odnosi samo na fizičke stvari. Čuvamo svaku paru, staru odeću „za svaki slučaj“, prostor pun stvari koje nam možda jednog dana zatrebaju. Minimalizam pomaže, ali nagoni iz detinjstva se ponekad ipak probude, naročito u stresnim periodima.

2) Potcenjivanje sopstvenih uspeha

• „Ma, ništa posebno.“
• „Samo sam imala sreće.“
• „Bilo ko bi to mogao.“

Zvuči poznato? Kada odrastaš u nižem srednjem sloju, isticati se može biti opasno. Učiš da privlačenje pažnje svojim uspehom može izazvati ljubomoru, zahteve za novcem ili optužbe da misliš da si bolja od drugih.

Godinama sam umanjivala svoje pisane radove, pripisujući ih sreći, a ne veštini i trudu. Ta navika me štitila od razočaranja – ako ne očekuješ mnogo, ne možeš biti razočaran. Ali isto tako sprečava nas da u potpunosti prepoznamo i cenimo sopstvene uspehe.

3) Stalno preračunavanje troškova u glavi

Sve ima cenu, a mi stalno računamo.

Ona večera u restoranu? To su dve nedelje namirnica. Nove cipele? Pola računa za struju.

Ovo mentalno preračunavanje se dešava automatski, čak i kada novac više nije problem. I ja još uvek pretvaram kupovine u sate rada potrebne da ih zaradim.

S jedne strane, ovo nas drži prizemljenim i sprečava prekomerno trošenje, što nije loše. S druge strane, može nas sprečiti da uživamo u onome što smo zaradili. Mali užici - masaža, dobra knjiga, obrok u restoranu – često se doživljavaju kao luksuz, a ne nagrada.

Ključ je prepoznati kada ova navika pomaže, a kada sputava:

Pomaže li ti da donosiš promišljene finansijske odluke?

Ili stvara anksioznost oko svake kupovine?

Možeš li ponekad „isključiti kalkulator“ za stvari koje ti zaista znače?

4) Teško trošimo na sebe

Kupovina nečega lepog za sebe može delovati kao izdaja. Uvek postoji nešto „praktičnije“ na šta bi novac mogao ići.

Kada odrastamo, nove stvari su retke i obično dolaze uz nečiju žrtvu. Majka je preskakala ručak da bi mogli imati nove školske cipele. Otac je radio prekovremeno da bi mogao da plati ekskurziju.

Ta programiranja ne nestaju kada rastu prihodi. Krivica se pojavljuje pri svakoj namernoj, ali neophodnoj radosti.

Mala zadovoljstva, odabrana svesno, pomažu da naš nervni sistem prihvati obilje i dozvoli uživanje u plodovima sopstvenog rada.

5) Preterano pripremanje za najgore scenarije

Imamo rezervne planove za sve  i za rezervne planove. Fondovi u tri različita računa, dodatni punjači za telefon u svakoj torbi, grickalice svuda jer glad podseća na teža vremena.

Ova hiperopreznost je nekada značila preživljavanje. Danas nas može sprečiti da budemo prisutni i uživamo u trenutku. Balans je ključ – dovoljno pripremljeni da budemo sigurni, ali ne toliko da se stalno brinemo.

6) Teško prihvatanje pomoći od drugih

Samostalnost je bila pitanje preživljavanja. Trebati pomoć značilo je biti teret.

Zato naučimo da sve rešavamo sami, čak i kada nas to skoro slomi.

U mom braku, ovaj obrazac je stvarao zidove tamo gde su trebali biti mostovi. Prihvatanje podrške znači shvatiti da međuzavisnost nije slabost, već snaga.

7) Ostajanje u situacijama koje su istekle

Bilo da je reč o poslu, vezi ili mestu stanovanja, često ostajemo predugo. Đavo koji znaš deluje sigurnije od neizvesnosti promene.

Kada je stabilnost retka dok odrastamo, ne želimo da „zaokrenemo čamac“ kada ga jednom nađemo – čak i ako polako tone. Najteže je priznati sebi da strah od gubitka sputava pronalaženje nečeg boljeg.

Zaključak

Ovi obrasci su nas nekada štitili. Pomoćni su bili u neizvesnim vremenima i učili nas snalažljivosti i kreativnosti. Nema srama u tome što ih nosimo sa sobom – oni su dokaz naše snage.

Ali stabilnost zahteva drugačije veštine od preživljavanja. Rast znači prepoznati koje navike i dalje služe i koje nas sputavaju.

Možete li prepoznati koje od ovih navika najviše utiču na vaš život? Još važnije – možete li im zahvaliti na svemu što su učinile i nežno ih pustiti kada više nisu potrebne?

(Ona.rs/Geediting)