Istorija kišnog mantila: Kako je odevni komad koji je služio za lov prerastao u kultni modni talas

Dugačak istorijski put od "sredstva za preživljavanje" do modnog fenomena

Kad govorimo o modi, jesen je vrlo inspirativno doba jer nam omogućava da se igramo krojevima, materijalima, bojama, a da to nekako uvek izgleda svedeno i elegantno. Atraktivne letnje topiće u jarkim bojama zamenjujemo rolkama u braon nijansama, teksas-mini suknje oker ili bež pantalonama... i kao "šlag na torti" na sve to dodajemo - kišni mantil.

Ovaj odevni komad je zaludeo planetu još od čuvene scene Odri Hepbern u klasiku "Doručak kod Tifanija" - gde je nosila bež kišni mantil koji joj je naglašavao struk.

Preporučujemo

No, da li poznajete istoriju ovog modnog komada? Kako je stvoren, u koje svrhe, i kad je od korisne odeće prerastao u modni fenomen?

Kišni mantil u kulturama širom sveta

Kišni mantil napravljen je, pa, vrlo je logično - da nas zaštiti od kiše. Njegov materijal propušta vazduh, što znači da omogućava koži da diše i znoju da izađe, dok istovremeno održava toplotu tela.

Jedan od najstarijih zabeleženih primera je tkani ogrtač iz Ocija, nastao oko 3230. godine pre nove ere. Indijanci iz klana "Olmeka" prvi su izumeli gumu, a potom su razvili metode za ekstrakciju prirodne lateks smole iz drveta kaučuka kako bi stvorili neke od prvih vodootpornih tekstilnih tkanina na svetu. Ove gumirane tkanine su "pretopljene" u vodootporne ogrtače - direktne preteče modernih kabanica.

U velikom delu istočnih i srednjezapadnih regiona Severne Amerike mnoge nacije Indijanaca koristile su tretiranu kožu od raznih životinja da bi kreirale vodootpornu odeću koju su prekrivali resama, da bi bila topla i suva. Pored dekorativne funkcije, rese bi skidale vodu sa glavnog dela njihove odeće kako bi se odeća brže sušila.

U istočnoazijskim kulturama kao što su Vijetnam, Kina, Korejsko poluostrvo i Japan, upotreba prirodnih vodoodbojnih biljnih vlakana, kao što je pirinčana slama, za izradu vodootpornih kabanica i ogrtača, poznata je od davnina. Kapi kiše koje bi padale na takvu odeću bi tekle duž vlakana i ne bi prodrle u unutrašnjost, održavajući nosioca suvim.

Kada su lovili ili putovali noću, kaput se koristio kao podloga za spavanje, a miris lišća bi terao insekte i zmije. Kada se nosio u močvarama ili šumama, ovaj ogrtač se često stapao sa okolnim pejzažom, što je otežavalo uočavanje nosioca.

Tokom dinastije Ćing, carevi i zvaničnici nosili su kabanice napravljene od drveta Pipal. Žuta odeća bila je namenjena isključivo za cara, crvena za prinčeve i najviše dvorske zvaničnike, a cijan za drugorangirane zvaničnike.  Za zimsku upotrebu kabanice su pravljene od filca, a za jesenju od satena i kemleta.

U 15. i 16. veku nove ere, Evropljani koji su stizali u Ameriku zabeležili su da su domorodački narodi Amazona stvorili vodootporne tkanine impregnirane gumom, iako im indijanska procedura sušenja gume nije bila dobro objašnjena i tropsko kaučukovo drvo nije raslo u hladnijim klimatskim uslovima Evrope.

Kao rezultat toga, guma je ostala nepraktičan kuriozitet za Evropljane sve do njihovog ponovnog razvoja procesa vulkanizacije oko 300 godina kasnije.

Od zaštitnog tipa odeće do modnog simbola

Jedna od prvih modernih vodootpornih kabanica napravljena je prema patentu škotskog hemičara Čarlsa Mekintoša 1824. godine od cerada tkanine, koju je on opisao kao "indijansku gumenu tkaninu". Rani mantili su imali bezbroj mana: neprijatan miris, "ukočenost" materijala i sklonost da propadaju na suncu, te mnogi krojači nisu bili voljni da koriste njegovu novu tkaninu. Ali, on nije odustao.

Čarls je osnovao sopstvenu kompaniju i na kraju dodao vulkaniziranu gumu kaputu 1843. godine, rešivši mnoge probleme. Deset godina kasnije predstavljana je vunena tkanina koja "izbacuje vodu" i, od tada, pa do početka 20. veka, kaput od tretirane vune bio je popularna modna odeća u Evropi i hladnijim regionima Sjedinjenih Država.

Tokom 1910-ih i 1920-ih, tehnike gumiranja tkanine gasom i parom su patentirane u fabrikama za završnu obradu tekstila, stvarajući gumirane, vodootporne tkanine koje su bile mekše, savitljivije i udobnije. Ove kabanice oponašale su modu kaputa tog vremena; duga dužina, labav kaiš, visoka rolka/konvertibilna kragna, veliki džepovi...

Popularne boje kabanice iz 1920-ih bile su žuta, tamnoplava i siva.

Tokom 1930-ih, mnogi su preferirali providne mantile od celofana i PVC-a zbog loše ekonomije izazvane "velikom depresijom".

Tokom 1940-ih i 1950-ih, pojavio se sintetički materijal koji je bio i lagan i vodootporan, dobro prilagođen odeći za kišu. Takođe su bili popularni novi stilovi kaputa koji koriste čvrsto tkani pamuk, rajonski gabardin ili tretirani sjajni „padobranski“ keper za dodatnu vodootpornost.

Ovi polimerni materijali imali su propusnu membranu, što je značilo da se znoj prenosi iznutra ka spolja preko pora u materijalu, a da kišnica ne ulazi unutra. Takođe, posedovali su i svojstvo propuštanja vazduha, osiguravajući da vam je udobno ne samo da stojite na kiši, već i da se krećete.

U kombinaciji sa modernim dizajnom i živim bojama, kišni mantili postali su savršena kombinacija udobnosti i stila.

Između 1950-ih i 1960-ih, PVC odeća za kišu je doživela ponovni porast popularnosti zbog svetlih i raznovrsnih boja plastike i futurističkog izgleda, a takva vrsta kišnog mantila je popularna i dan-danas prenosi "Wikipedia".

(Ona.rs)