Nije genetika! Psihologija i jedna navika su razlog zašto neki u 60-im sijaju, a drugi deluju umorno i tvrdo

Postoji ona vrsta lepote koja nema veze sa savršenim crtama, zategnutom kožom i "mladalačkim" licem.

To je lepota koja se vidi tek kad se neko nasmeje očima. Kad vas pogleda kao da ste mu zanimljivi. Kao da svet još uvek ima smisla.

Preporučujemo

A onda postoje i ljudi koji nisu ni tako stari, ali kao da su se "zatvorili" iznutra. Kao da je lice postalo tvrđe, pogled uži, a osmeh - kratak i umoran.

Psihologija ima objašnjenje koje je brutalno jednostavno.

Razlika često nije u genetici. Nije ni u životnim okolnostima. Nije čak ni u nezi.

Razlika je u jednoj stvari: da li ste sačuvali radoznalost - ili ste je zamenili sigurnošću.

Radoznalost ne menja samo mozak - menja i lice

Kad ste iskreno radoznali, mozak radi drugačije.

Ne ulazi odmah u "presudu". Ne traži odmah dokaz da ste u pravu. Ne steže se.

Radoznalost aktivira stanje otvorenosti - kao da se u vama pali lampica "želim da saznam". Tada vam telo nije u stavu odbrane, nego u stavu prisutnosti.

I to se vidi.

Vidi se u pogledu. U opuštenijoj vilici. U tome kako vam se lice "odmori" kad ne razmišljate o tome kako izgledate.

Ljudi koji su radoznali češće imaju izraz koji liči na pitanje, a ne na zaključak.

Sigurnost zvuči mudro - ali često je samo strah

Sigurnost je zavodljiva, jer deluje kao mir.

Kad kažete "ja znam kakvi su ljudi" ili "danas je sve otišlo u propast", vi zapravo sebi nudite utehu. Više ne morate da se otvarate. Ne morate da se pitate. Ne morate da rizikujete da promenite mišljenje.

Ali ta sigurnost često ima cenu.

Kad se naviknete da sve odmah procenjujete, mozak se prebacuje u režim pretnje i potvrde - traži opasnost, traži grešku, traži razlog da ostane u istom stavu.

Telo to prati.

Napetost ostaje u čelu. U vilici. U ramenima. U onom sitnom grču koji se vremenom "upisuje" u lice.

Zato ljudi ne otvrdnu zato što stare - nego zato što se plaše.

Plaše se da svet neće biti bezbedan ako se otvore.

"Otvorenost" je osobina koja čuva i duh i sjaj u licu

U psihologiji postoji osobina koja se zove otvorenost ka iskustvu.

To je spremnost da čujete novo, da prihvatite složenost, da ne morate odmah da imate konačan stav.

I to nije privilegija mladih.

To je odluka.

Ljudi koji ostaju otvoreni:

• i dalje se interesuju za tuđe priče
• i dalje uče, makar sitno
• i dalje se pitaju, umesto da odmah presude
• i dalje umeju da se iznenade

I zato deluju življe, mekše, prisutnije - čak i kada imaju bore, sedu kosu i umorne dane iza sebe.

Kako se "otvrdnjavanje" vidi u svakodnevnim stvarima

Otvrdnjavanje nije nešto što se desi preko noći.

To je niz malih momenata u kojima ste izabrali sigurnost umesto radoznalosti.

To su rečenice koje počinju sa:

• "ma znam ja to"
• "svi su oni isti"
• "to danas više ne postoji"
• "nema tu šta da se priča"

I svaki put kada to izgovorite, vi malo zatvarate vrata.

Ne samo prema svetu - nego i prema sebi.

A kad dugo živite zatvorenih vrata, lice počne da izgleda kao da stalno nešto brani.

Radoznalost kao dnevna praksa - bez velikih reči

Ne morate da budete "duhovni".

Ne morate ni da menjate život iz korena.

Radoznalost se vraća sitnicama.

Ovo su mali rituali koji menjaju vaš unutrašnji ton:

• pročitajte nešto što nije "vaša tema"
• pitajte nekog pitanje na koje ne znate odgovor
• u šetnji gledajte lica, prozore, detalje kao da ste prvi put tu
• umesto "ovo je glupo", probajte "zašto je ovo nekome važno?"
• kad vas nešto iznervira, odložite presudu za 10 minuta

Radoznalost nije naivnost.

To je hrabrost da ne reagujete automatski.

Razlika između radoznalosti i lakovernosti

Važno.

Radoznalost ne znači da verujete svemu.

Znači da prvo istražite, pa tek onda procenite.

Postoji velika razlika između "zatvorenosti" i "razboritosti".

Razboritost dolazi iz pažnje. Iz interesovanja. Iz želje da razumete.

Zatvorenost dolazi iz straha da ćete se srušiti ako priznate da možda niste u pravu.

Jedno pitanje koje menja i um i lice

Postoji jedno pitanje koje deluje kao mali reset.

I vredi ga postaviti sebi kad osetite da vam se lice steže, da vas sve nervira, da ste "u pravu" pre nego što ste čuli celu priču:

Šta ako grešim?

Ne kao pozu. Ne da biste ispali skromni.

Nego iskreno.

To pitanje omekša telo.

Spusti vilicu.

Opusti obrve.

I vrati vas u stanje u kojem život opet može da vas iznenadi.

Lice koje gradite nije samo genetika - već kvalitet pažnje

Svaki dan birate da li ćete svet gledati kao pretnju ili kao misteriju.

Da li ćete ljude "svrstati" ili pokušati da ih razumete.

Da li ćete završiti razgovor zaključkom - ili ostaviti prostor za pitanje.

I tu, negde, nastaje ona lepota koja raste s godinama.

Ne ona sa reklame.

Nego ona zbog koje neko poželi da sedne pored vas i ostane još malo.

(Ona.rs)