Scenario Jovice Vučkovića "oživeće" zaboravljeni žanr naše kinematografije: "Običaji" na pomolu

Ekstremni uslovi tokom snimanja dočarali su istinitost radnje, a odgovornost je bila veća jer je, snimajući "pod maskom", bilo potrebno osloniti se na unutrašnji svet lika

U svetu kinematografije, žanr horora istupio je na scenu ranih dvadesetih godina prošlog veka, doživeo veliki "proboj" i, kao takav, ostao jedan od najpopularnijih u Holivudu. A šta je sa srpskim tržištem? Čini se da je ono preplavljeno ispričanom tematikom, ponavljajući u beskraj kriminogene priče, čije smo žrtve bili devedesetih.

I tako, kao da patimo od stokholmskog sindroma, ono što smo živeli, sad uživamo da gledamo na velikom platnu. Ali, tu i tamo, spoji se ekipa talentovanih ljudi sa vizijom i napravi nešto što odskače od već viđenog i daje nadu u kreativnost naših filmskih umetnika.

Preporučujemo

Pre nekoliko dana završeno je snimanje filma "Običaji", pod palicom reditelja Peđe Markovića, rađen po scenariju Jovice Vučkovića. Specifičnost ovog dela počiva u fuziji žanrova - mešavina psihološkog trilera sa elementima horora, nešto što se retko radi na našoj sceni, iako ima najviše odjeka među publikom.

Vizija jača od svih nepogoda

Radnja filma snimana je u malom mestu Gunjci, nadomak Valjeva, a uslovi u kojima se našla filmska ekipa bili su ekstremni. Upitala sam reditelja Peđu Markovića da mi kaže nešto više o ovom projektu, koliko je bilo teško?

- Produkcija ovog filma je bila neverovatno teška. Ograničen budžet je uslovio skoro nemoguć tempo snimanja zbog samo 13 snimajućih dana. Na to dodajte snimanje noću, u divljini, na terenu gde nema dometa, u trenucima kada kiša ne staje danima, blato je svugde oko vas, a bistri planinski potok postaje divlja mutna reka koja nosi sve pred sobom, uključujući i obalu na kojoj je trebalo da snimamo.

- Osim toga, planinske lepote i rascvetana livada su donele alergijske reakcije u ekipi, meni se zatvorilo oko u jednom trenutku, a od lekova nisam mogao da se pomerim. Nikad nisam imao ovako teške uslove za snimanje i ponosan sam na ekipu i sebe što ni u jednom trenutku nismo poklekli i dozvolili da nas ti uslovi spreče u postizanju cilja - naglasio je.

Svaki autor, posebno kada pričamo o umetnosti, shvata da je proces stvaranja "sebičan" momenat. Da li je Peđa stvarao za sebe ili druge, i kuda ga je odveo put kreacije?

- Kad počnem sa novim projektom, vrlo sam anksiozan. Misli mi naviru i potrebno mi je vreme da ih pravilno kanališem. Ovaj scenario mi je izazvao taj kreativni nemir koji volim i koji me tera da stvaram. Kao autor, uvek idete od sebe i ne stvarate za druge već za sebe, onako kako biste vi želeli da to delo izgleda. Stoga, ja ću doneti ono što uvek donosim, a to je moja vizija scenarija. I svi ostali autori donose ono što imaju u sebi, a na ovom projektu je radila izvanredna ekipa, jer, kako reče jedan bolji reditelj od mene,  "svaki reditelj je dobar koliko je produkcija dobra".

Marković nije propustio priliku da se lično zahvali svim učesnicima snimanja, a počeo je od glavne muške uloge koja je pripala Stojanu Đorđeviću.

- Glavnu ulogu tumači Stojan Đorđević, Peletov student iz klase Bikovića i Strugara, talentovan momak koji "nikad nije zaigrao fudbal", pa je ostao u senci. Velikim delom samo on nosi film. Saša Đurašević, glumac kojeg znam kao komičara i odličnog pevača je za malo vremena morao da pokaže svoje moralne sumnje i lomove i to je uradio na fenomenalan način. Danijel Sič i Branko Janković su poznati publici, ali ja nisam bio upoznat sa dubinom njihovog izraza. I na kraju dve divne dame, Teodora Tomašev, kao ranjiva, naivna devojka i noćna mora glavnog lika, i Biljana Zaverla koja je malom ali bitnom ulogom uspela da gledaocima ogoli karakter glavnog lika. Da ne zaboravim divnog Momu Pićurića čija pojava hipnotiše gledaoce, kao i Đorđa Galića, Anu Vučić i Tamaru Milojković.

Moć ljudske samoće pokrenula je film

Naravno, ovaj predan, inovativan projekat dugujemo magičnom peru scenariste Jovice Vučkovića. U čemu je pronašao inspiraciju?

- Inspiracija za ovaj scenario je nastala za vreme korone. Motiv za ovu priču je ljudska samoća, šta se dešava kad ostanemo potpuno sami, odsečeni od sveta u kom živimo. Kada svaki kontakt sa realnošću prestaje - tad najmračnija ljudska psiha dolazi do izražaja. Ona borba koju vodimo sa samim sobom je najgora i najizazovnija. Glavni junak otvara najdublje delove svoga uma za koje nije ni znao da postoje - odgovara Vučković i dodaje da "u svakodnevnom životu ne obraćamo pažnju na naše postupke i greške, ali kada ostanemo sami, u nekoj bezizlaznoj situaciji, sve to počinje da se vraća i da nas proganja".

Jovica me je naterao da se zamislim, rekavši da "ako pobedimo sebe u trenutku samoće, možemo da savladamo većinu životnih prepreka".

Zbog čega je naša kinematografija toliko "siromašna" u ovom žanrovskom području; da li je u pitanju nedostatak kreativnosti, materijalnih sredstava ili hrabrosti?

- Srpsko tržište baš i ne obiluje filmovima ovog žanra. Bilo je u prošlosti nekoliko dobrih filmova ove tematike, ali i dalje smatram da bi reditelji trebalo da izađu iz nekog šablona karakterističnog za ovo područje i da počnu malo da eksperimentišu. Strah je univerzalno osećanje i ako bi se snimalo više filmova sa tim motivom, možda bismo mogli da privučemo stranu publiku i proširimo uticaj naše kinematografije i van granica zemlje - zaključio je Vučković.

Umetnost je dočarati unutrašnji svet lika

Upitala sam talentovanog glumca Stojana Đorđevića koliko se ova uloga razlikuje od njegovih prethodnih uloga, da li je bila izazovna i šta je ono što ga je privuklo da je prihvati?

- Razlikuje se poprilično od svih uloga koje sam do sada igrao, samim tim to i jeste bio jedan od većih izazova. Kod prihvatanja uloge najviše me je privukla cela priča, odnosno radnja filma, kao i način na koji je reditelj Peđa Marković želeo da je ispriča.

Kao što je gore pomenuto, uslovi za snimanje su bili ekstremni, a lokacije izazovne. Kako se snašao i da li je to, možda, probudilo dodatnu motivaciju i adrenalin potrebne za ovakav žanr?

- Priroda u kojoj smo snimali je najblaže rečeno magična, ali pored te magije prisutna je i surovost "divljine". Naravno da je bilo naporno, ali to je doprinelo istinitosti i potrebi da se manje glumi. Sve to zajedno je jako dobro "igralo" za film ovog žanra.

S obzirom na to da radnja filma prati novinara Aleksandru Sašu Savića, čoveka kojeg progone lični demoni, strahovi i sukobi sa samim sobom, zanimalo me je koliko je bilo teško "ući" u lik? Šta je za Stojana Đorđevića "iskonski greh", što je bio i radni naziv filma "Običaji"?

- Svako od nas ima neke svoje mrakove i demone, a mi kao glumci smo navikli da "kopamo" po sebi i svojim emocijama, tako da je bilo zanimljivo uhvatiti se u koštac sa takvim karakterom. Za mene lično, najveći greh jeste bilo koji vid nebrige ili ugrožavanja drugog živog bića - poentirao je Đorđević.

Glumica Teodora Tomašev mi je otkrila da je posebno raduje ova uloga, jer je, baš kao i kod Stojana, potpuno drugačija od svih koje je do sada igrala. Smatra da su režija, produkcija i scenario ovog projekta - dobitna kombinacija.

Dopustili su mi da "provirim" u neke kadrove, i ono što me je estetski najviše zaintrigiralo bila je Teodorina "maska". Kao žena, upitala sam je koliko je takva šminka teška za kožu?

- Prvi put sam se susrela sa maskom na filmu. Dušica Vuksanović je zaista uradila izvanredan posao i maksimalno se trudila da učini da se moja koža, a samim tim i ja, oseća što prijatnije.

Kao novinara, "zagolicalo" me je jedno filozofsko pitanje - da li je lakše sakriti se iza maske ili je, zapravo, teže jer postoji veća odgovornost da se što uverljivije odigra uloga?

- Odgovornost je veća jer, kao što ste spomenuli u pitanju, lakše je sakriti se ili bolje rečeno "pustiti" masku da samo ona igra. Naravno ona je tu, ali to ne znači da se treba osloniti samo na nju nego i na unutrašnji svet lika koji mi kao glumci moramo da dočaramo - istakla je.

A kakva su očekivanja Teodore Tomašev kada govorimo o prijemu kod publike?

- Mislim da će publika imati prilike da vidi neverovatne, mogu slobodno da kažem, holivudske kadrove i zanimljivu priču koju smo moje divne kolege i ja dočarali uz neverovatan i posvećen rad reditelja i svakog člana ekipe, organizacije i produkcije ovog filma.

(Ona.rs)