Na kuću je pala bomba, poginuli svi OSIM četvorogodišnjaka: Majka ga štitila TELOM, njegovo ime sad znaju svi

Momo Kapor– pisac koji je znao da napiše ljubav, slikar koji je umeo da naslika život. Njegova dela čitaju se i danas s istim ushićenjem kao nekada, dok generacije zaljubljenika u knjige, Beograd, Adu i večni duh umetnosti, rastu uz njegove reči i boje.

Ali malo ko zna da je život ovog umetnika započeo dvaput

Prvi put 8. aprila 1937. godine u Sarajevu, kao sin Bojane i Gojka Kapora. A drugi put, svega nekoliko dana nakon četvrtog rođendana, 13. aprila 1941, kada je, čudom i herojstvom, preživeo nacističko bombardovanje Sarajeva.

Preporučujemo

U staroj turskoj kući, u kojoj su tada boravili Momo, njegova majka Bojana, baka i još četrdesetak ljudi, pala je bomba. Niko nije preživeo – osim jednog četvorogodišnjaka. Spasen nekom nevidljivom rukom… ili ne baš tako nevidljivom.

Bojana Kapor, tada dvadesetosmogodišnja žena, zaklonila je sinčića svojim telom, pretvorivši se u živi štit. U toj tragediji život je izgubila i ona i svi ostali, pa čak i malo mače koje je Momo držao u naručju – ali je dečak ostao živ.

„Moj otac je jedini izašao živ iz te kuće, zahvaljujući mojoj baki Bojani, koja je poginula štiteći ga. Imala je samo 28 godina. Danas, osamdeset godina kasnije, mislim na nju s ljubavlju i zahvalnošću“, napisala je Ana Kapor, slikarka i ćerka Mome Kapora, u objavi uz retku fotografiju na kojoj su mali Momo i njegova majka Bojana.

U istoj objavi podelila je i citat svog oca koji, i decenijama kasnije, nosi bol i snagu tog trenutka:

„Jedna vračara mi je rekla da imam auru koja me štiti. Bila je to, siguran sam, beskrajna ljubav moje mrtve majke, ljubav koja je bila toliko jaka da je poput oblaka energije ostajala sve vreme neoštećena i neoskrnavljena, lebdeći oko mene.“

Taj dan bio je njegov drugi rođendan. Sve što je Momo kasnije napisao, sve što je naslikao, kao da je poteklo iz tog zagrljaja – onog koji ne umire. Iz bola koji je preobražen u lepotu. Iz gubitka koji je postao izvor stvaranja.

Život u znaku umetnosti

Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 – Beograd, 3. mart 2010) bio je po obrazovanju akademski slikar, a po pozivu – nepopravljivo zaljubljen u reč, boju i duh Beograda. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu, u klasi čuvenog profesora Nedeljka Gvozdenovića. Ipak, od šezdesetih godina prošlog veka pa do smrti, najpoznatiji je postao kao pisac i kolumnista.

Objavio je više od pedeset knjiga – romane, zbirke priča, eseje, putopise, drame – među kojima su najpoznatije: Provincijalac, Foliranti, Una, Beleške jedne Ane, Magija Beograda, Dosije Šlomović, Zelena čoja Montenegra...

Njegova dela prevođena su širom sveta, a po nekima su snimani i filmovi. Pisao je scenarije, ilustrovao knjige, slikao... Ipak, slike je retko izlagao – tek ponekad, u Beogradu, Njujorku, Parizu, Frankfurtu, Ženevi, Karakasu...

U sve što je radio unosio je duh umetnika koji zna da je život prolazan, ali da lepa reč i iskrena emocija ostaju zauvek. Član je Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, a njegova uloga u srpskoj kulturi je neizbrisiva.