Ajnštajn je sinu napisao jednu rečenicu, a danas je važnija nego ikad: Ovo svaki roditelj treba da pročita

Današnja deca odrastaju u svetu koji od njih često traži da se brzo prilagođavaju, nose sa pritiskom i samostalno rešavaju probleme. Ipak, sposobnost da se izbore sa neuspehom, promenama i teškim situacijama ne dolazi uvek sama od sebe. Ona se razvija postepeno, kroz iskustvo, ali i kroz odnos sa ljudima koji su detetu najbliži.

Istraživanje Škole javnog zdravlja "Blumberg" pri Univerzitetu Džons Hopkins pokazalo je da je samo 40 odsto dece školskog uzrasta u Sjedinjenim Američkim Državama bilo u stanju koje su istraživači opisali kao "napredovanje", odnosno dobro funkcionisanje i razvoj.

Preporučujemo

Kristina D. Betel, koja je predvodila istraživanje, istakla je da su otpornost porodice i povezanost njenih članova imali važnu ulogu u tome kako deca funkcionišu, bez obzira na teškoće sa kojima se suočavaju.

"Povezanost roditelja i deteta bila je posebno snažno povezana sa napredovanjem deteta", navela je ona.

Drugim rečima, otpornost se ne razvija tako što dete nikada ne doživi neuspeh ili problem. Mnogo je važnije da u teškim trenucima ima podršku i osećaj sigurnosti.

Zanimljivo je da je o sličnoj ideji razmišljao i Albert Ajnštajn, koji je u pismu svom sinu Eduardu 1930. godine zapisao jednu od svojih najpoznatijih misli o istrajnosti.

Ajnštajnov savet sinu koji se i danas pamti

Albert Ajnštajn i Mileva Marić imali su troje dece - ćerku Lizerl i sinove Hansa Alberta i Eduarda.

Eduard je bio najmlađi i od ranog uzrasta pokazivao je veliki intelektualni potencijal. Studirao je sa namerom da se posveti medicini, ali je njegov život kasnije krenuo sasvim drugačijim putem.

Oboleo je od šizofrenije, što je značajno uticalo na njegov život i profesionalni put. Više puta je boravio u psihijatrijskom sanatorijumu u Cirihu, a njegov otac ga je opisivao kao osobu sa "osetljivim nervnim sistemom".

Upravo iz odnosa oca i sina potekla je i jedna od najpoznatijih Ajnštajnovih misli o istrajnosti. U pismu Eduardu iz 1930. godine napisao je:

"Život je poput vožnje bicikla. Da biste održali ravnotežu, morate nastaviti da se krećete."

Poruka je jednostavna, ali veoma snažna. Kao što bicikl gubi ravnotežu kada potpuno stanemo, tako i čovek kroz život mora da nastavi da se kreće napred, čak i kada ne zna tačno gde će ga sledeći korak odvesti.

Otpornost se kod dece ne razvija tako što ih štitimo od svega

Mnogi roditelji žele da njihova deca odrastu u ljude koji mogu da podnesu neuspeh, promene i razočaranja. Međutim, zaštititi dete od svake neprijatnosti nije isto što i pomoći mu da razvije otpornost.

Američko udruženje psihologa, APA, otpornost definiše kao proces i rezultat uspešnog prilagođavanja teškim ili izazovnim životnim iskustvima, uz mentalnu, emocionalnu i bihevioralnu fleksibilnost.

To znači da otporno dete nije ono koje se nikada ne rastuži, ne plaši ili ne pogreši. Naprotiv, ono postepeno uči da prepozna svoje emocije, potraži pomoć kada mu je potrebna i nastavi dalje nakon teškog iskustva.

A roditelji u tome imaju veoma važnu ulogu.

Prvi korak je roditelj koji brine o sebi

Teško je pružiti detetu stabilnost ako je odrasla osoba koja brine o njemu konstantno iscrpljena, preopterećena i bez podrške." Ako želite da dete dobro funkcioniše, vodite računa o osobi koja vodi računa o detetu", objasnila je Sunija Lutar, profesorka psihologije na Državnom univerzitetu Arizone.Zato briga o sebi nije sebičnost, već deo brige o detetu. Roditelj koji ima kome da se obrati, koji prihvata pomoć i pronalazi način da se izbori sa sopstvenim stresom može lakše da bude stabilna osoba na koju dete može da se osloni.

Podrška može dolaziti od porodice i prijatelja, ali i od grupa podrške ili stručnjaka kada je to potrebno.

Rutina detetu daje osećaj sigurnosti

Kada je svakodnevica predvidiva, detetu je lakše da razume šta ga očekuje i da se oseća sigurno.Zato jednostavna rutina može imati važnu ulogu. Vreme za školu, odmor, igru, obroke i druge aktivnosti ne mora biti organizovano do poslednjeg minuta, ali određena struktura detetu može pomoći da lakše reguliše emocije i obaveze.

Posebno u periodima promena ili stresa, poznata svakodnevica može predstavljati svojevrsnu sigurnu tačku.

Slušajte dete kada želi da razgovara

Ponekad roditelji pokušavaju da problem reše što je pre moguće, pa detetu odmah nude savet, objašnjenje ili rešenje.

Ipak, nekada je najvažnije jednostavno saslušati ga.

Kada dete govori o strahu, brizi, svađi sa drugarima ili nekom neuspehu, važno je da zna da njegovi osećaji nisu nevažni. Razgovor mu daje prostor da ih izrazi i istovremeno šalje poruku da nije samo.

APA savetuje roditeljima da saslušaju dečje brige i strahove kada im se deca obrate i da im jasno pokažu da su tu za njih.

Podsetite dete na ono što je već uspelo da prebrodi

Kada se dete suoči sa novim problemom, lako može da zaboravi koliko je izazova već uspelo da savlada.

Zato roditelj može da ga podseti na ranije situacije u kojima je bilo uplašeno, nesigurno ili razočarano, ali je ipak pronašlo način da nastavi dalje.

"Sećaš li se kada si mislio da nećeš uspeti, a ipak jesi?" može biti mnogo korisnija rečenica od uveravanja da "nije to ništa strašno".

Na taj način dete postepeno počinje da prepoznaje sopstvenu snagu. Ne dobija poruku da će svaki problem nestati, već da i ono samo ima sposobnost da se sa problemom izbori.

Najvažnije je da dete ne mora da bude savršeno

Ajnštajnova metafora o biciklu zapravo govori o nečemu što je važno i u odrastanju - ravnoteža se ne održava tako što nikada ne izgubimo stabilnost, već tako što učimo da je ponovo pronađemo.

Isto važi i za decu.

Ne moraju uvek da budu hrabra. Ne moraju svaki put da donesu savršenu odluku. Ne moraju da pobede u svakoj situaciji. Potrebno je da postepeno nauče da mogu da pogreše, da budu razočarana, da zatraže pomoć i da pokušaju ponovo.

Rezultati istraživanja Univerziteta Džons Hopkins upravo podsećaju na značaj porodične povezanosti. Deca ne napreduju zato što su im životni problemi unapred uklonjeni, već zato što imaju ljude uz koje mogu da ih lakše podnesu i iz njih nešto nauče.

Odgajanje otpornog deteta zato ne znači napraviti mu život bez padova. Mnogo je važnije naučiti ga da posle pada može da ustane - i da zna da će, dok to uči, neko biti uz njega.

(Ona.rs)