Fridrih Niče je obožavao srpske narodne pesme: Kao tinejdžer prepevao je i Marka Kraljevića

Jedan od najuticajnijih evropskih filozofa iza sebe nije ostavio samo dela o moralu, moći i smislu života. Mnogo pre nego što je napisao najpoznatije knjige, Fridrih Niče bio je fasciniran srpskom narodnom poezijom.

Kao sedamnaestogodišnjak prepevao je šest srpskih narodnih pesama na nemački jezik, a među njima se našla i epska pesma "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan".

Preporučujemo

Ova manje poznata epizoda iz njegove mladosti pokazuje drugačiju stranu mislioca čiji su život kasnije obeležili slava, teška bolest, usamljenost i psihički slom.

Kompozicija pod nazivom "Srbin"

U novembru 1861. godine mladi Niče predao je udruženju "Germanija" muzičku kompoziciju pod nazivom "Serbier", odnosno "Srbin".

Nekoliko meseci kasnije, 29. aprila 1862, predstavio je i zbirku "Šest srpskih narodnih pesama, na nemački prepevao Fr. V. Niče". U njoj se nalazilo pet lirskih i jedna epska pesma.

Jedina epska pesma koju je izabrao bila je "Marko Kraljević i Ljutica Bogdan". Zanimljivo je da je Johan Volfgang Gete, koji je takođe bio zainteresovan za srpsku narodnu književnost, ranije nije uvrstio u svoju antologiju.

Nisu to bili doslovni prevodi

Niče nije srpske stihove prenosio doslovno. Konsultovao je originalne pesme i rečnik srpskog jezika, ali je sebi dopuštao značajnu pesničku slobodu.

Smatrao je da bi potpuno doslovan prevod na nemačkom mogao da zvuči ukočeno i razvučeno, pa je pokušavao da sačuva ritam, atmosferu i snažne slike originala.

Njegovi prepevi nisu ostali samo zaboravljena tinejdžerska vežba. Uvršteni su u kritičko izdanje njegovih sabranih dela, zajedno sa ranim rukopisima i dnevničkim zapisima. Među njima se navodi i zapis na srpskom jeziku "Ustaj Srbine", uz Ničeovu belešku "Srpska muzička poema".

Život obeležen bolom i slomom

Niče je kasnije postao poznat po kritikama tradicionalnog morala i religije, ideji natčoveka i učenju o volji za moć. Njegovu filozofiju ne treba jednostavno poistovećivati sa nihilizmom, jer se protivio pasivnom predavanju besmislu i tražio način da se život prihvati uprkos patnji.

Privatno se godinama borio sa jakim glavoboljama, problemima sa vidom i probavom. Kada više nije mogao dugo da piše rukom, koristio je Malling-Hansenovu pisaću kuglu, jednu od ranih pisaćih mašina.

Psihički slom doživeo je u Torinu početkom 1889. godine. Poznata priča kaže da je na ulici ugledao kočijaša kako udara konja, potrčao prema životinji, zagrlio je i potom se srušio. Istoričari raspravljaju o pojedinostima tog događaja, kao i o pravom uzroku njegove bolesti.

Poslednjih 11 godina proveo je pod starateljstvom porodice, nesposoban da nastavi filozofski rad. Preminuo je 1900. godine, u 55. godini.

Ipak, među njegovim najranijim radovima ostao je trag jedne neočekivane mladalačke fascinacije - srpske narodne pesme koje su uspele da privuku pažnju budućeg velikana evropske filozofije.

(Ona.rs)