Milan je preživeo nemoguće, otac Simeon ga nazvao ČUDOM: "Đavoli su ugušili opomenu Boga":

"Požurite ako želite da zateknete sina živog... poslednji put" - reči su koje su dočekale Milanovog oca 2010. godine, nakon što je njegov sin, posle stravične saobraćajne nesreće, hitno prebačen iz Požarevca u beogradski Urgentni centar. Milan Mitić tada je imao teške povrede glave i mozga, polomljena rebra i gotovo nikakve šanse za život. Proveo je više od 40 dana u komi, dobio sepsu, a pluća su mu otkazala. Dok su se lekari borili da ga spasu, njegova porodica potražila je pomoć i u manastiru Rukumija. Otac Simeon, koji je tada čitao molitve za njegovo ozdravljenje, danas njegov oporavak naziva čudom Božjim. Godinama kasnije, Milan svoju priču deli sa mladima kako bi ih upozorio na opasnosti u saobraćaju. Za Ona.rs, zajedno sa ocem Simeonom, govori o noći koja mu je promenila život, najtežim trenucima oporavka, veri i drugoj šansi koju je dobio.

Preporučujemo

Ponekad je dovoljna samo jedna noć da se život podeli na ono što je bilo pre i ono što dolazi posle. Jedna odluka doneta u trenutku besa, nekoliko čaša alkohola i osećaj da se ništa loše ne može dogoditi upravo nama mogu da odvedu čoveka na put sa kog se mnogi nikada ne vrate.

Milan Mitić imao je samo želju da se provede, izađe sa društvom i pokaže da je spreman da se izbori sa problemom koji je nastao tokom večeri. Nije ni slutio da će se te noći njegov život promeniti iz korena. U avgustu 2010. godine, nakon izlaska sa prijateljem, seo je na motocikl i krenuo putem koji ga je umalo odveo u smrt. Teška saobraćajna nesreća ostavila ga je sa razornim povredama glave i tela. Dok se borio za život, njegova porodica tražila je nadu na svakom mestu. Među onima kojima su se obratili bio je i otac Simeon iz manastira Rukumija, koji je čitao molitve za Milanovo ozdravljenje.

Milan je preživeo. Ali njegov povratak u život nije značio da je borba završena. Usledili su dugi dani oporavka, učenje da ponovo pokrene telo i suočavanje sa činjenicom da više nije čovek koji je bio pre nesreće.

Danas, umesto da svoju priču čuva samo za sebe, Milan je deli sa mladima. Od 2016. godine sarađuje sa Agencijom za bezbednost saobraćaja i govori o posledicama neodgovorne vožnje, alkohola i odluka koje se donose bez razmišljanja o tome šta sve može da usledi.

Njegovo svedočenje nije samo priča o nesreći. To je priča o porodici koja se nije predala, veri koja je u najtežim trenucima davala nadu i čoveku koji je, nakon što je dobio drugu priliku, odlučio da svoje iskustvo pretvori u upozorenje drugima.

Otac Simeon, koji je pratio njegov slučaj od prvih dana borbe za život, u Milanovom preživljavanju vidi čudo Božje, ali i pouku koju niko ne bi trebalo da zanemari.

Za Ona.rs razgovarali smo sa Milanom Mitićem i ocem Simeonom o noći koja je promenila sve, najtežim trenucima oporavka, snazi roditeljske vere i životu koji danas ima drugačiji smisao.

"Imao sam jednu kacigu i dao sam je drugu"

"Hteli smo da izađemo i malo se opustimo uz alkohol. Pošto volim da skitam, obišli smo više kafića i jedan restoran. U petom kafiću u kom smo bili napravio sam problem sa radnikom lokala. Bio sam mlad, željan dokazivanja i isticanja u društvu.

Drug je želeo mirno veče i pozvao me je da idemo kući. Pošto sam već ušao u problem, odlučio sam da ga odvezem, pa da se vratim i rešim ono što sam započeo.

Stigli smo do motocikla, "Yamaha R1", ali nije hteo da upali. Tu je proradila moja, kako danas kažem, đavolja upornost, koja je ugušila sva upozorenja. Tražio sam od druga da me gura kako bismo pokrenuli motor. Tako smo i uspeli.

Nisam ni osećao koliko se brzo krećem. Bio sam ljut, nervozan i pijan. Vozio sam oko 170 kilometara na sat. Nisam razmišljao o tome da možda neću uspeti da se vratim u kafić. U tom trenutku bilo mi je važno samo da druga odvezem kući i da se vratim.

Njegova ulica je bila dugačka, sa blagom krivinom ulevo. Međutim, pri toj brzini ni ta krivina nije bila bezazlena", prisećao se Milan.

Šta se dogodilo u trenutku nesreće?

Sa desne strane puta nalazila se zgrada sa velikim tremom koji se oslanjao na tri debele drvene grede. Milan nam je otkrio detalj od kog bi svakom zastao dah.

"Prednji točak motocikla udario je u ivičnjak, a ja sam glavom polomio te tri grede. Kasnije je postojao veliki problem da mi očiste komadiće drveta iz rane. Imao sam jednu kacigu i dao sam je drugu. On je zadobio teške telesne povrede, ali nije bio životno ugrožen kao ja. Pošto se nesreća dogodila blizu požarevačke bolnice, brzo je stigla hitna pomoć. U Požarevcu su me previli i poslali u Urgentni centar u Beogradu. Tamo sam primljen kao nepoznata osoba. Bio sam u toliko teškom stanju da je moj otac, kada je stigao u požarevačku bolnicu, dobio poruku da požuri za Beograd ako želi poslednji put da me vidi živog", otkrio je i dodao:

"Polomio sam sva rebra sa desne strane i zadobio teške povrede lobanje i mozga. Operacija je trajala više od dva sata. Doktori su morali da očiste ranu jer sam u glavi imao komad drveta, prašinu, lišće i zelenu farbu sa greda koje sam polomio. Operisala me je neurohirurg doktorka Lidija Šarić. Nakon operacije pao sam u komu, u kojoj sam proveo više od 40 dana.

U međuvremenu sam dobio kandidu, klebsijelu i pseudomonas, a zatim i sepsu. Pluća su mi se napunila vodom i otkazala.

Moji su se tada hvatali za svaku slamku nade. Nisu odustajali od mene".

"Kada sam postao svestan svega, nisam mogao da pomerim ni ruke ni noge"

Samog buđenja se ne seća. Kako je naveo, kada je čovek u komi, stanje svesti je na veoma niskom nivou i svest se postepeno vraća.

"Kada sam postao svestan svega, bio sam potpuno nemoćan. Nisam mogao da pomerim ni ruke ni noge. Ležao sam u krevetu sa ogradicama sa strane da ne bih pao. Glava mi je bila otvorena. Bilo je to veoma teško stanje.

Najteže je bilo to što sam od zdravog, pravog i mladog čoveka postao neko ko je vezan za krevet. Moji roditelji su bili srećni samo zato što sam živ, što mogu da me vide i što mogu da trepćem. Ali istovremeno im je bilo teško jer sam sebi to uradio. Kada sam počeo da shvatam šta se dogodilo, znao sam da moram da se izborim. Kao što sam imao tu upornost pre nesreće, imao sam je i tokom oporavka, samo što sam je sada usmerio na nešto drugo. Vežbao sam do suza, ali sam znao da moram na nogama da izađem sa VMA. To mi je bio cilj. Bogu hvala, uspeo sam", istakao je.

Susret sa ocem Simeonom: "Rekao mi je da sam čudo 21. veka"

Vaši roditelji su tokom vaše borbe za život potražili pomoć i od oca Simeona iz manastira Rukumija. Kada ste prvi put otišli tamo nakon izlaska iz bolnice?

"Prvi put sam otišao u Rukumiju kada sam izašao iz bolnice. Znao sam da su moji roditelji išli kod oca Simeona dok sam bio u komi. Ne znam ko je sve tada stao uz mene i molio se za mene, ali znam da su moji roditelji tražili pomoć gde god su mogli.

Kada sam prvi put došao kod oca Simeona, on me je video i bio je srećan što sam živ. Moji su mu rekli da je Milan došao da ga poseti. Rekao mi je da sam čudo 21. veka, da sam čudo Božje. Rekao je da ono što sam preživeo ne bi preživeo jedan u milion, nego, kako je rekao, jedan u ne znam koliko. Oduvek sam, na neki način, bio vezan za crkvu. Išao sam i za Badnji dan. Ali kada imate svog duhovnika, to je nešto sasvim drugačije. Mnogo znači kada imate nekoga ko može da vas usmeri i pomogne vam da bolje razumete veru.

Mislim da je važno da ljudi imaju svog duhovnika, nekoga sa kim mogu da razgovaraju i od koga mogu da nauče nešto više o duhovnom životu", ispričao nam je Milan Mitić.

Otac Simeon o molitvama za Milanovo ozdravljenje: "Roditelji su došli sa velikom verom"

Otac Simeon izdvojio je vreme da sa nama popriča o Milanovoj nesreći, večeri kada je ugledao njegove roditelje na vratima manastira Rukumija i samoj činjenici da Milan danas stoji čvrsto na nogama i svoju priču koristi kao poruku svima.

"Bilo je to predveče. Rekli su mi kakva je situacija, da je u komi i da je stanje veoma teško. Zamolili su me da čitamo određene molitve. Uzeo sam Trebnik, krst i sve što je bilo potrebno za pomazivanje, pa sam čitao vračevske molitve. To su, u stvari, lekarske molitve. Reč "vrač" na crkvenoslovenskom znači lekar.

Čitao sam sve pažljivo, od početka do kraja, onako kako je propisano. Koliko se sećam, čitao sam ih tokom tri večeri zaredom. Ono što je bilo važno jeste da su njegovi roditelji došli sa velikom verom. Kada čitate molitve, osetite da li čovek dolazi sa verom ili tek tako. Kod njih se osećala velika vera", naveo je otac Simeon.

Susret Milana i oca Simeona

Upitali smo igumana seća li se kada je prvi put video Milana nakon nesreće:

"Bio sam srećan. Kada su mi rekli da je Milan došao da me poseti, bilo mi je drago što je živ i što stoji predamnom. Kasnije sam saznao sve detalje o tome šta je preživeo, šta je polomio i kakve je povrede imao. Kada čujete da je čovek glavom polomio tri drvene grede i da je nakon svega toga ostao živ, to je potpuno neverovatno.

Ja sve radim sa verom. Mi ištemo, a Bog daje. To je čudo, nešto što čovek ne može lako da objasni", ističe otac Simeon.

Da li Milanovo preživljavanje smatrate dokazom Božjeg čuda?

"Kako da ne. To je veliko čudo Božje. Ali mislim da je najpre važna vera njegovih roditelja. Oni su imali veliku veru, a ja sam pažljivo čitao molitve.

Postoje čuda isceljenja koja Gospod učini i to je to. A ovde je, po mom mišljenju, sve ono što se dogodilo zaista čudo Božje. Kada vidite šta je čovek preživeo, koliko je bio teško povređen i kako se oporavio, ne možete da ne pomislite na to.

To je čudo koje se dogodilo ovde, u našem požarevačkom kraju, i iz njega treba da se poučimo".

Milanova priča danas ostaje upozorenje koliko se brzo jedan trenutak nepromišljenosti može pretvoriti u borbu za život. Ali ona je i svedočanstvo o tome koliko čoveku mogu da znače upornost, podrška porodice, vera i osećaj da njegov život, uprkos svemu što se dogodilo, i dalje ima smisao. Jer Milan nije zaboravio čoveka koji je bio pre nesreće. Naučio je da živi sa posledicama svojih odluka, ali i da ono što je preživeo pretvori u poruku koja može nekome da sačuva život.

A možda je upravo to najvažniji deo njegovog drugog početka: da ono što je za njega moglo da bude kraj postane razlog da neko drugi na vreme zastane, odustane od rizične vožnje i izabere život.

Ceo intervju sa Milanom i ocem Simeonom možete pogledati OVDE.

(Ona.rs)