Spomenik u Crnoj Travi svedoči o snazi ljubavi i žrtvi koje su žene podnele zarad očuvanja porodice

Dok su muževi odlazili u pečalbu, gradeći najvelelepnije zgrade po bivšoj Jugoslaviji, njihove supruge su ostajale u Crnoj Travi i vodile brigu o deci, muževljevim roditeljima i imanjima koja su obrađivale od jutra do večeri

Kad prođete pored zgrade Narodne skupštine u Beogradu, Pravnog i Veterinarskog fakulteta, Narodne banke, Etnografskog instituta, Belog dvora, Zadužbine Nikole Spasića, Geografskog instituta…, verovatno pomislite da su za njihovu izgradnju bili zaduženi majstori iz inostranstva.

Sve navedene zgrade u prestonici Srbije koje plene lepotom izgradili su vredni dunđeri iz Crne Trave, tradicionalno jedne od najsiromašnijih opština na jugoistoku naše zemlje.

Preporučujemo

Pečalba - taj težak nadničarski život daleko od rodne kuće, “trbuhom za kruhom”, zaživeo je u Crnoj Travi još u vreme Turaka. Gradili su vredni Crnotravci kuće i džamije od Niša do Vranja.

Od 1820. godine do početka Drugog svetskog rata, a onda i po završetku istog iz ove planinske varoši, u pečalbu su odlazili muškarci u punoj snazi. Ostavljali su svoje mahom vrlo skromne kuće da bi drugima gradili prostrana porodična gnezda širom zemlje.

U kućama koje su privremeno napuštali zbog posla ostavljali su i ostarele i onemoćale roditelje, mlade supruge i sitnu decu.

I upravo je na suprugama bio najteži zadatak - da paze na roditelje bračnog druga, da podižu i vaspitavaju decu, da vode računa o kući, okućnici, stoci, imanju…

Iako mlade, Crnotravke su preuzimale na sebe teško breme obaveza ispraćajući muževe na privremeni rad u Beograd, Pančevo, Zaječar, Skoplje… Same bi postajale domaćini na “tuđem ognjištu”; svijale su oko sebe decu, služile i lečile muževljeve roditelje, brinule o kući, gajile volove, koze i svinje, obrađivale zemlju… I ma koliko da im je bilo teško i naporno, jer svaka mladost čezne za lakoćom življenja, Crnotravke to nisu pokazivale.

Čvrste i stamene, ponosne što su im muževi poverili najteže zadatke, radile su “od jutra do sutra”, s pogledom uvek uperenim ka kućnom pragu i nadom u očima da će se onaj sa kojim su izrodile potomstvo iznenada pojaviti i preuzeti deo tereta svakodnevice.

Živelo je tim životom na stotine Crnotravki, godinama, decenijama. Između teškog rada i čekanja da podele i radost i muku sa svojim muževima, prošle su im najlepše godine.

Podigle su nove generacije pečalbara, razumele njihove mlade žene koje su, kao i one, bile osuđene na čekanje, trudile se da im budu što manje na teretu, a što više od pomoći…

Ove godine navršava se 39 godina otkako je ovim vrednim, strpljivim i skromnim ženama u centru planinske varoši koju su očuvale podignut spomenik. Osmislio ga je subotički vajar Sava Halugin.

Spomenik je u srcu gotovo opustele Crne Trave, u prirodnoj veličini, sa jednostavnim natpisom:

“Crnotravki, majci-borcu, pregaocu.”

A iza tako malo reči toliko teških, bolnih i ponosnih života... I istinitost one narodne: "Kuća ne leži na zemlji nego na ženi". Crnotravke su to i te kako dokazale.

(Ona.rs)