Sa 45 godina sam se oprostila od ideje o majčinstvu: Onda sam srećom, doživela čudo 5 dana pre rođendana

Prenosimo ličnu ispovest iz britanskog "The Guardian"-a, koju je napisala novinarka Laura Barton. U tekstu govori o tome kako je, u 46. godini života, potpuno neočekivano postala majka – i kako je to iskustvo oblikovalo njen svet.

"Pet dana pre nego što sam napunila 46 godina, rodila sam svoje prvo dete – ozbiljnog dečaka sa ogromnim očima i ušima poput malih čamaca. Nedeljama nisam mogla da mu dam ime; svesti to osećanje na jednu reč delovalo je nemoguće.

Preporučujemo

Svako rođenje je na neki način čudo, ali postati majka u ovom dobu delovalo je zapanjujuće – kao da sam iz rukava izvukla golubicu, ili izvela trik s kartom iz šešira. Ipak, ovo majčinstvo došlo je sa složenostima. Kasno majčinstvo nije najjednostavnije iskustvo – izaziva divljenje, čuđenje, a ponekad i nelagodu.

Tokom duge trudnoće i u prvim nedeljama bebinog života, osećala sam se kao da sam pod oblakom sumnje – kao da je njegovo rođenje moglo biti moguće samo zahvaljujući magiji ili nauci. U mom slučaju, to je bilo delimično opravdano: pre tri godine sam pisala o vantelesnoj oplodnji koju sam prošla sama, nakon niza spontanih pobačaja – pa je bilo logično što su mnogi mislili da je to još uvek moja priča, da sam sama istrajala u svetu lečenja plodnosti dok nisam uspela. Kada sam rekla da sam zatrudnela prirodnim putem, sa partnerom, njihovo iznenađenje bilo je gotovo opipljivo – šansa za prirodnu trudnoću posle 45. godine manja je od 5%. Kao da sam izvela junački podvig u poslednjem trenutku, u stilu Indijane Džonsa.

Neki su nagađali: „Beba u menopauzi!“ Ali ja nisam bila u perimenopauzi. Jednostavno – bila sam trudna.

Ipak, činilo se da moju trudnoću uvek treba objasniti. U razgovoru sa babicama, lekarima, prijateljima, strancima – osećala sam potrebu da odmah pomenem svoje godine, da se našalim na svoj račun, da im ja prva priznam neverovatnost cele situacije.

Na neki način, ovo je bio nastavak onog ženskog razgovora koji traje čitav život: zašto nemaš decu ili zašto ih imaš. Plodnost žene kao da ne pripada njoj samoj – ona je javno pitanje, stalno pod lupom. Kako je pisala Rebeka Solnit: to su pitanja „koja te guraju u krdo ili te grizu kad se od njega udaljiš“. A najčudnije je bilo preći s jedne strane na drugu – kao da su me predali, poput štafete, iz grupe „izuzetih“ u grupu „uklopljenih“. U ovom trenutku svog života, ne pripadam u potpunosti nijednoj. Propustila sam godine majčinstva svojih vršnjakinja, a sada sam napustila zajednicu bezdetnih.

Početkom prošle godine, vodila sam tihe razgovore sama sa sobom o majčinstvu. Nakon dve runde vantelesne oplodnje, odlučila sam da ne idem u treću. Razmišljala sam o usvajanju. O doniranim jajnim ćelijama. Čak su mi, kao čin ogromne dobrote i slučajnosti, bili ponuđeni embrioni jednog drugog para.

Ali bila sam iscrpljena. Znala sam da moj život, kakav već jeste, donosi mnogo radosti. Nisam imala snage za još jedan neuspeh, još jedan spontani pobačaj, još jedno iscrpljujuće lečenje. Imala sam nećake, kumčad, imala sam život pun kreativnosti, putovanja, slobode. „Mislim da sam završila s tim“, rekla sam prijateljici jednog januarskog dana. Nekoliko dana kasnije saznala sam da sam trudna.

Znam da ovakve priče mogu da probude lažnu nadu: žena prestane da pokušava, pa zatrudni – kao da sama želja nešto sprečava. Ne želim da ova priča postane još jedna bajka o ženskoj čežnji. Niti želim da zvuči kao savet. Nije bilo nikakvog trika – nisam pila neki čudesni suplement, nisam išla na akupunkturu, nisam promenila životni stil. Bilo je to – čisto, neverovatno, čudo sreće.

Ali nije bilo bez težine. Bila sam presrećna, ali sam dve godine tugovala zbog neostvarenog majčinstva i pravila sebi planove za neki drugi život. A onda sam se, iznenada, vratila starim nadama.

Trudnoća je bila teška. Višestruki pobačaji urezali su mi strah u kosti. Uz moje godine, povećavao se i rizik od komplikacija, genetskih nepravilnosti, dijabetesa. Nisam se pitala da li će nešto poći po zlu – već kada.

„Koje smo sada voće?“ pitala bi me prijateljica svake nedelje – jer se veličina fetusa često meri kroz voće: od semenke maka, preko borovnice i jabuke, do bundeve. Ispod šale uvek je bio strah. Tek kad smo prešli veličinu papaje, kupila sam nešto za bebu: malu zvečku u obliku medveda, rđe boje, koju nisam ni raspakovala. Kao da bi to izazvalo bogove.

Zbog godina i sitnije bebe, išli smo na dodatne preglede. Svaki ultrazvuk bio je mučenje – ne trenutak radosti, već prilika da mi nešto strašno saopšte. Jednog dana kasno u trudnoći, ležala sam na krevetu u ordinaciji, a kroz zid sam čula kako neka žena plače. Na ekranu je moje dete poskakivalo. Zadržavala sam dah. Nisam umela da izgovorim svoje strahove. Trudila sam se da budem neustrašiva. Radila sam, putovala, vodila scenu na festivalu u sedmom mesecu trudnoće, išla na hot jogu do dana pre porođaja. A noću sam sanjala strašne snove: propuštene letove, razbijene vaze – mračne, gorke slike.

Pre tri godine, kad sam pisala o vantelesnoj, pobačajima i lošim vezama, postala sam deo jednog nevidljivog društva: tužnih, izgubljenih, bez dece. Ljudi su me gledali sažaljivo. A kad sam zatrudnela – svet me obasjao toplinom. Više nisam bila „ta tužna“, karijerista, sebična, tragična. Nisam bila prognana s ruba sela. Bila sam „jedna od njih“. Odjednom me zvali na čaj oni koji su me ranije zaboravili.

Većina mojih bliskih prijatelja bila je srećna zbog mog majčinstva. Neki su priznali da se plaše da će se naš odnos promeniti – neću više moći da „uletim“ na koncert, da visim po kafanama, da budem tu kad god im zatrebam. I njihove sumnje su se mešale sa mojima. Prisjećala sam se reči ljudi koje sam tokom godina čula: prijateljica koja me proglasila „previše nezavisnom za majčinstvo“, partner koji mi je rekao da „moj život nije za dete“, čak i pedikirka koja mi je, gledajući mi stopala, rekla da nisam „materinski tip“.

I dok sam hranila svog sina u četiri ujutru, pomislila sam – možda me život, sa svim rokovima, svirkama, putovanjima, godinama koje sam provela radeći dan i noć, zapravo sjajno pripremio za ovo. Možda sam baš sada, sa 46, bolja majka nego što bih ikada bila ranije. Danas imam snagu, jasnoću, ljubav prema sebi – nešto što nisam imala s 26.

Oni kojima sam najviše oklevala da saopštim trudnoću bile su žene sa sličnim iskustvima – sa pobačajima, neuspelim lečenjem, one koje su se odrekle majčinstva ili koje ga nikada nisu želele. U poslednjim godinama sam se zbližila s njima. Volela sam ton i dubinu naših odnosa. Pokazale su mi da postoji i drugačiji život, da postoje drugi putevi. A sada sam imala osećaj da ih izdajem. „I dalje sam jedna od vas“, želela sam da kažem. „Nisam prešla na drugu stranu.“

Moj sin je rođen malo posle devet ujutru, jednog oktobarskog dana. U porođajnoj sali je svirala pesma One Fine Morning Bila Kalahana. Kad su ga podigli, kroz zvučnik se prolomio stih: „And the mountains bowed down, like a ballet of the heart.“ Nisam mogla da govorim. Samo sam ga gledala i izdahnula.

Kažu da ne znaš šta je ljubav dok ne dobiješ dete. To nije istina. „Ljudi se kače za majčinstvo kao za suštinu ženske identifikacije jer veruju da su deca jedini način da se u potpunosti voli,“ pisala je Solnit. „Ali postoji toliko stvari koje treba voleti, toliko stvari koje vape za ljubavlju.“

I o tome mislim često. O količini ljubavi koju svi nosimo u sebi. Ljubav prema mom sinu je duboka i divlja, ali i poznata – i jednostavna i veličanstvena, poput novog jutra koje se rađa.

Možda najčudnije od svega: sada dopuštam sebi da budem voljena. Ljubav me ranije zastrašivala – kad bi me neko voleo, okretala bih glavu. A sada, kada me moj sin gleda s celom ljubavlju svog malog tela – ja mu pogled uzvraćam.

(Ona.rs/Guardian)