Kakav je bio život Aleksandre Krunić, srpske teniserke rođene u Moskvi, koja danas menja pravila igre

Finale Rolan Garosa je vest dana – ali priča Aleksandre Krunić mnogo je dublja. Ovo nije samo teniserka. Ovo je žena koja se raspadala, sabirala i odlučila: više nikad neću igrati tuđu igru.

Na terenu je brza, precizna i srčana. A van njega – brutalno iskrena i hrabro svoja.

Preporučujemo

U trenutku kada Aleksandra Krunić stoji u finalu Grend slema, mnogi njeno ime izgovaraju prvi put. A trebalo je ranije.
Jer Aleksandra nije "samo teniserka". Ona je primer žene koja se raspala u sistemu profesionalnog sporta – i opet se sastavila. Po svom.

I upravo zato ova priča nije o poenima, već o tačkama u životu koje je preživela i spojila u rečenicu: "Da, ovo sam JA."

Detinjstvo između jezika, identiteta i očekivanja

Rođena je 15. marta 1993. godine u Moskvi, kao dete srpskih roditelja. Odrasla je govoreći srpski, ruski, engleski i slovački, između dva identiteta, dve zemlje i jednog sveta koji od nje traži da se što pre odluči "ko je".

U sedmoj godini počela je da trenira tenis u moskovskom klubu "Spartak", gde su trenirale i Šarapova i Dementijeva. Ali u Aleksandrinom slučaju – teniski teren nije bio jedina borba.

Bila je to borba da ostane svoja, u svetu koji stalno oblikuje ljude prema tuđim ambicijama.

"U jednom trenutku nisam znala – da li ovo radim za sebe ili za njih"

U intervjuu za platformu Behind the Racquet, Aleksandra je otvoreno rekla:

"U nekom momentu nisam znala da li živim svoj san ili san svih oko mene. Gubila sam se između očekivanja trenera, roditelja, menadžera, društva. I nisam više znala – gde sam JA."

I tu počinje prava priča. Ne sportska. Životna.

Uspon, rana slava – i pad

Prvi veliki uspeh došao je 2014. godine, kada je kao kvalifikantkinja pobedila Petru Kvitovu na US Openu i stigla do osmine finala.
2018. je osvojila prvu WTA titulu u singlu i stigla do 39. mesta na svetu. Ali iza uspeha – sve više nesanica, pritiska, preispitivanja.

A onda, 2022. godine – povreda kolena. Pauza. I tišina.

Za mnoge kraj. Za nju – početak jedne nove, bolje verzije sebe.

Aleksandra koja se vratila – nije više bila devojčica kojom upravljaju

Tokom oporavka, nije trenirala samo telo – već glavu. Čitala. Razmišljala. Stavljala granice.

"Pre sam uvek poštovala sve. A onda sam shvatila – niko ne poštuje mene ako ja ne stanem za sebe."

Kada se vratila, počela je da igra tenis bez želje da se dopadne. I to je bio ključ.

Dubl sa Anom Danilinom – više od sportskog uspeha

Njihova sinergija nije samo dovela do finala Rolan Garosa. Ona je pokazala kako izgleda kada dve žene – jedna impulsivna, druga smirena – nauče da čuju i podrže jedna drugu.

"U dublu gubiš i pobeđuješ zajedno. Kad ona padne – ja moram da ostanem čvrsta. Kad ja zabrljam – ona me podigne. To je partnerstvo."

Aleksandra je na konferenciji rekla i:

"Meni je teško kad neko ulazi u negativu. Kad krene da kažnjava sebe. Ne mogu da gledam to. Ne smeta mi greška – smeta mi kad neko samog sebe uništava."

Jer to je bila ona – ranije. I zna kako to izgleda.

Aleksandra danas – žena koja je prestala da se izvinjava što je živa

Iza tog osmeha na terenu, stoji žena koja je prestala da šuti kad joj ne prija, da igra kad nije srećna i da se izvinjava što nije po šablonu.

Govori četiri jezika, interesuje se za kriminologiju i psihologiju, ne koristi klišee u intervjuima, ne glumi savršenu.
Otvoreno kaže da voli da ćuti kad joj se ćuti. I da joj više znači rečenica:
"Dobro si to rešila" – nego bilo koji trofej.

Dodaci iz prošlosti: Moskva u srcu, ali Srbija na dresu

Rođena u Moskvi, Aleksandra je tamo provela prvih 18 godina života. Međutim, iako je želela da igra za Rusiju, zakoni to nisu dopuštali – rusko državljanstvo nije bilo moguće bez bar jednog roditelja ruskog porekla.

"Zato zapravo nisam imala mnogo izbora. Cela moja porodica je u Srbiji, tamo je moj dom, tamo pripadam. I svesno biram da igram za Srbiju, jer to jesam JA."

Upravo u dresu Srbije osetila je ono što kao devojčica nije mogla da imenuje – pripadnost.
"Ne bih nikad promenila zastavu pod kojom igram", rekla je. "Grb na mojim leđima znači više nego bilo koja titula."

Srce veće od metra i šezdeset: Njujork kao prekretnica

US Open 2014. nije bio samo sportski uspeh – već potvrda da i teniserka nižeg rasta, ali ogromne volje, može zadiviti svet. Pobeda nad Petrom Kvitovom bila je šok za javnost – ali ne i za nju samu.

"Nisam osećala pritisak, samo želju da odigram svoj servis kako treba. Tek kad sam pobedila – shvatila sam veličinu trenutka. Naježila sam se cela."

Od tada, san se zove stabilnost: ostati među sto najboljih, ostati zdrava, ostati svoja. I ne izgubiti radost igre.

Devojčica sa reketom – i snovima o pilotskoj kabini

Prvu lopticu dobila je kao dete – sunđerastu, od bake i deke. Ubrzo je počela da lomi cveće po stanu, pa je upisana na tenis. U "Spartaku" je provela deset godina, osvojila 16 prvih mesta, i odlučila: Beograd je moj dom, ovde mi je srce.

Obožava ruske filmove, dokumentarce, pozorište sa mačkama i – avione. Ne voli da leti, ali voli sve što leti. I dalje sanja da vidi pilotsku kabinu iznutra.

Iza osmeha – iskrenost, tvrdoglavost i borba za ravnotežu

Aleksandra danas zna da je njena tvrdoglavost mač sa dve oštrice. Da daje previše drugima, a premalo sebi. Da je lojalnost jedna od njenih najdubljih vrednosti. I da ljubav – ne treba da se deli sa svetom da bi bila istinita.

Studira poslovnu ekonomiju. Ne jede meso jer joj smeta. I zna da tremu pred meč ima svako kome je stalo.

"Želim da budem tu za ljude – ali ne da se izgubim u tome. Naučila sam da delim energiju, ali i da čuvam nešto za sebe."

Zašto je njena priča važna – i van sporta

Zato što nauči devojčice da ne moraju da budu najbolje da bi bile vredne.
Zato što pokazuje da uspeh može da dođe tek kad odlučiš da prestaneš da se gubiš zbog drugih.

I zato što u svetu koji traži perfekciju, Aleksandra Krunić bira – istinu.

(Ona.rs)