Spavala je s mojim bivšim mužem: Izgubila sam najbolju drugaricu zbog ljubavi koju sam prebolela

Stajale smo u prilazu mog praznog doma, okružene koferima. „Ne mogu da idem s tobom na aerodrom. Previše bi me rastužilo“, rekla je kroz suze. Klimnula sam glavom, jedva zadržavajući jecaje. Selila sam se iz Mauija u Los Anđeles, bliže svom dečku sa kojim sam bila u vezi na daljinu. Oprostiti se od svoje najbolje prijateljice bolelo je više nego bilo koji raskid do tada. Bile smo toliko povezane da smo mogle da se pogledamo preko pune sobe i da odmah znamo šta druga misli.

„Ništa se neće promeniti“, promucala sam kroz suze.

Preporučujemo

I zaista, jedno vreme (osim što smo bile udaljene 4.000 kilometara), ništa se nije promenilo. Čule smo se svakodnevno, i dalje delile svaku misao, svaku emociju. A onda, tri meseca kasnije, zazvonio je telefon.

„Spavala sam sa Brukom. Molim te, nemoj da se ljutiš“, rekla je Eliz drhtavim glasom. „Bilo me je strah da ti kažem.“

Stomak mi se okrenuo dok mi je objašnjavala kako je prethodnog vikenda na zabavi srela mog bivšeg muža, Bruka. On je prvi flertovao.

„Da li ti se sviđa?“ pitala sam, uverena da je reč o pijanom lapsusu.

„Da“, šapnula je. „Ali ako te boli, neću više da ga viđam.“

„Nije me briga“, slagala sam. „Samo napred.“

Da mi se to desilo u dvadesetim, bacila bih telefon o zid. Neizgovorena pravila ženskog prijateljstva nalažu da se bivši ne diraju. Kao što to kaže Grečen u filmu Mean Girls: „Bivši dečki su zabranjeni. To su pravila feminizma.“

Ali sa 36 godina, pomisao da neko „pripada“ nekome drugom delovala mi je arhaično. Od raskida s Brukom prošlo je osam godina. U međuvremenu smo imali i devetomesečni brak. Nije ostalo nerazjašnjenih osećanja. Želela sam da Eliz bude srećna. I on, isto tako. Uostalom, bila sam zaljubljena i godinu dana u stabilnoj vezi. Pa zašto me je sama pomisao na njih zajedno terala da povratim?

Udala sam se za Bruka sa 22 godine. Bili smo srednjoškolska ljubav, činilo se logično da se venčamo posle diplome. Preselili smo se iz Pacifičkog severozapada na Maui da bi on mogao da se posveti karijeri u očuvanju prirode. Ipak, naši zaveti nisu dugo trajali. Šest nedelja nakon venčanja, prevarila sam ga. Devet meseci kasnije, potpisali smo papire za razvod. Tog dana sam iz kancelarije paralegala otišla pravo na smenu u butiku. Bila sam skrhana. Moja nova koleginica Eliz slušala je bez osude dok sam joj izručivala sav svoj bol. Bio je to naš prvi zajednički radni dan.

„Biće sve u redu“, rekla je. „Desiće se ono što treba.“

Predložila je da obučemo najlepše haljine iz radnje, otvorimo šampanjac i proslavimo moj novi početak. Prevrnula sam očima, ali sam bila očarana njenom lakoćom. Nismo imale za pravi šampanjac – kupile smo limenke pjenušca, puštale muziku do daske i plesale. Zatvorile smo radnju ranije da bismo sedele na podu, jele sendviče i plakale od smeha dok su zbunjeni turisti kucali na zatvorena vrata.

Nekoliko meseci kasnije, Bruk i ja smo se pomirili. Iako se nismo ponovo venčali, živeli smo zajedno još četiri godine. Ipak, ta druga šansa nije bila dovoljna – senka moje prevare nikada nije nestala.

Nakon konačnog raskida, potpuno sam se pogubila – izlazila sam, tražila utehu kod muškaraca koji mi inače ne bi bili ni na radaru. Bruka sam upoznala sa 18. Bili smo zajedno kroz sve studentske godine, venčali se, razveli, opet pokušali. Imala sam 28 kad smo poslednji put spavali zajedno. Nisam znala kako da budem bez njega. On je bio moja prva prava ljubav. Eliz je bila druga. Izvukla me je iz sopstvenog pepela. Oštri bol raskida je postao podnošljiviji uz njeno prijateljstvo.

A sada je moja prošlost postala njena sadašnjost.

U nedeljama nakon što mi je priznala osećanja prema Bruku, čula sam njeno oduševljenje preko telefona dok mi je pričala o njihovoj vezi. Želela sam da podelim njenu sreću. Ali svaki put kad bi izgovorila njegovo ime, srce mi se stezalo.

Zašto smo se pretvarale da nas dvoje nemamo zajedničku, komplikovanu prošlost? Da li je zaboravila kako mi je pomogla da ga prebolim? Kako se sada ja uklapam u celu priču? Da li pričaju o meni? Ili je još gore – da li me ne pominju uopšte?

Umesto da postavim ta pitanja, skrivala sam se iza osmeha, nadajući se da će se sve vratiti na staro.

Prijateljima sam sarkastično govorila: „Dajem im mesec dana. Maksimum.“

Za tri meseca, prešli su od viđanja do ozbiljne veze. Što su oni bili bliži, Eliz i ja smo bile udaljenije.

Vesti koje bi ranije prvo meni poverila, sada sam dobijala od drugih. Nije mi rekla da je njen intuitivni iscelitelj „video“ nju i Bruka okružene decom. Nije mi rekla kada su prvi put rekli jedno drugom „volim te“. A ni ja više njoj nisam pisala kad sam bila presrećna – ili skrhana. Kad me momak zaprosio na plaži u Meksiku. Kad sam ostala trudna. Kad sam imala spontani pobačaj i završila u hitnoj.

Te proleći, Eliz je otputovala u Vašington da upozna Brukovu porodicu. Preko Instagrama sam gledala njen ulazak u život koji je nekada bio moj. Zabolele su me slike – cveće iz bašte njegove majke, njen osmeh dok ga grli. Izgubila sam nju – zbog njega. I u neku ruku, ponovo sam tugovala za njim. Lajkovala sam sve slike, kao da digitalnim srcem potvrđujem svoju veličinu.

A nisam bila velika.

Letnje venčanje mog dečka i mene bilo je neformalno slavlje u dvorištu s najbližim prijateljima. Jedan deo mene želeo je da Eliz bude tamo. Na kraju – nisam je pozvala.

To je bio trenutak koji je srušio zid tišine među nama. U ljutitom mejlu, optužila me je da sam je prva gurnula.

„Rekla si da ti je okej. Onda su se tvoje emocije promenile, a ti nisi ništa rekla. Jesi li ljubomorna?“ pitala je.

Dok sam čitala, prosula sam kafu. Ja? Ljubomorna? Na šta? Nisam imala želju da budem sa svojim bivšim mužem. Samo sam želela da prizna da zna koliko je spavanje s Brukom moglo da nas promeni. Da je u tom trenutku izabrala njega – umesto nas. A čim sam to izgovorila, shvatila sam da je bila u pravu. Bila sam ljubomorna. Ne na Eliz – već na Bruka.

Godinama sam učena da je ljubomora loša emocija. Lakše mi je bilo da se bavim njenom „izdajom“ nego da pogledam u sebe. Kada sam konačno prihvatila da sam ljubomorna, shvatila sam da to dolazi iz straha. Nisam želela da ga ponovo imam u svom životu, makar ni na ovaj indirektan način. I nisam videla svet u kome nas troje možemo da funkcionišemo. Bojala sam se da ću je zauvek izgubiti.

A zapravo sam je izgubila sopstvenim ponašanjem. Tračarenjem i glumljenjem ravnodušnosti dozvolila sam da ogorčenost uništi ono što smo imale. U samo sedam meseci – izgubila sam jednu od najvažnijih prijateljica u životu.

Shvatila sam to kasno. Pokušala sam da se izvinim, ali Eliz nije bila spremna. Povredila sam je. Tri godine smo provele kao poznanice, ne prijateljice.

A onda sam, u ranim danima pandemije, uzela telefon. Prošlo je čitavo jedno doba otkako smo poslednji put pričale. Dok je zvonilo, grizla sam usnu, ne znajući da li će se javiti.

„Zdravo!“ javila se. Zvučala je oprezno, ali srećno. Preplavio me je talas olakšanja, tuge i nade. Nedostajala mi je.

„Trudna sam“, rekla sam. „Dobijamo devojčicu.“

Taj dan smo pričale satima. O životu, o strahu, o svetu koji se menja. Bila je to prva u nizu dugih, nežnih konverzacija. Polako smo obnovile komunikaciju i poverenje. Danas smo bliskije nego ikada. A kada pogledam Bruka, ne vidim bivšeg muža. Vidim muškarca koji obožava moju prijateljicu.

Nedavno sam letela za Maui da budem domaćica na njenoj bejbi šover proslavi. Tog dana, u vrtu, Eliz je blistala u roze haljini, stomak joj je bio ukrašen vencima od cveća. Podigla sam čašu šampanjca, glas mi je zadrhtao dok sam pokušavala da izrazim ljubav i sreću. Pogledale smo se i nasmejale. Nije bilo potrebe da išta kažem.

Ona je već znala.