Najkontroverznija srpska princeza: Udavala se 3 puta, bacila Kenedija pod noge, Momo Kapor joj posvetio roman

Ako bi po nekoj Srpkinji moglo da se snimi holivudsko ostvarenje, to bi bez sumnje bila princeza Jelisaveta Karađorđević — žena koja je živela između dvora i egzila, Pariza i Njujorka, ljubavi i politike. Rođena 7. aprila 1936. u Beogradu, Jelisaveta je bila dete plave krvi, ali sudbine koja nije poznavala granice.

Ćerka kneza Pavla Karađorđevića i kneginje Olge od Grčke i Danske, kumče engleske kraljice Meri i vojvode od Kenta, u rodbinskoj vezi sa kraljicom Sofijom od Španije i princom Čarlsom – njen pedigre bio je mapa evropskog plemstva. Ipak, iza tog sjaja stajala je priča o detetu koje je iz otadžbine proterano u četiri godine i o ženi koja je morala sama da izmisli novi život.

Preporučujemo

„Ovde sam rođena, a morala sam da odem kad sam imala četiri godine. Onda sam morala da stvorim novi grad, novo ime, novi život“, govorila je.

Pet decenija provela je u izgnanstvu — od Južne Afrike do Amerike. U Parizu je diplomirala istoriju umetnosti, govorila pet jezika i već tada počela da oblikuje svoj prepoznatljiv, slobodan duh.

Godine 1953, u Diorovoj haljini, pojavila se na krunisanju kraljice Elizabete II. Iza glamura, međutim, krila se žena koja nikada nije bila samo princeza – već i umetnica, poslovna žena, i kasnije, kandidatkinja za predsednicu Srbije.

Ljubav, strast i skandali

Jelisaveta se udavala tri puta, a svaki brak bio je roman za sebe. Prvi muž, Hauard Oksenberg, bio je njujorški konfekcionar s kojim je dobila ćerke Kristinu i Katarinu. Drugi, Nil Roksburg Balfor, londonski aristokrata, otac je njenog sina Nikolasa. Treći, Manuel Uljo Elijas, nekadašnji peruanski premijer, bio je njena najveća strast — i nemir.

Između dva braka, 1974. godine, bila je verena za britanskog glumca Ričarda Bartona. On je bio fasciniran njenim poreklom, a ona njegovom slavom. Počeli su da snimaju film koji nikada nije završen, a kada se Barton onesvestio od viskija, pozvala je policiju i zaključila: „Samo mi je on falio u životu.“

U isto vreme, njujorško društvo je obožavalo princezu Jelisavetu. Bila je magnet za umetnike i pisce – među njima i Momo Kapor, koji je o njoj napisao roman Zoe. Njihova bliskost postala je urbana legenda, o kojoj se i danas priča šapatom.

Jedina prava ljubav

Posle svega, svoju pravu ljubav pronašla je mnogo kasnije – u Beogradu.

Poslednjih trideset godina njen životni saputnik bio je Dragan Babić, bivši operski pevač.

„I da me zaprosi, ne bih htela. Mi smo srećni u našem partnerstvu. Pošto nismo u braku, nema pritiska,“ govorila je princeza, uz osmeh koji otkriva sve.

O Draganu je pričala s nežnošću koja retko izlazi iz njenih ustaljenih aristokratskih okvira:

„On sve organizuje, trpi moj ekscentrični karakter, misli o meni svakog dana. Još je i lep, inteligentan, čita mnogo. On je najbolji od svih muškaraca koje sam upoznala.“

Za ljubav je imala vrlo konkretno objašnjenje:

„Seks nije samo zabava, to je priroda. Ali prava ljubav nastaje kad možete da budete potpuno opušteni s nekim – kad se brinete jedno o drugom bez egoizma.“

Princeza koja je verovala u ljude, a ne u protokol

Princeza Jelisaveta bila je i spisateljica, autorka knjiga za decu, kreatorka parfema, ali i žena koja se usudila da se kandiduje za predsednicu Srbije 2004. godine – i osvojila više od 63.000 glasova, iako je u kampanju ušla samo dve nedelje pred izbore.

„Zvanični prijemi su gubljenje vremena. Više volim razgovore kad se sedi na podu nego one za raskošnom trpezom“, rekla je jednom prilikom.

„Tamo daleko“ – život u memoarima

Svoj fascinantni život pretočila je u autobiografiju Tamo daleko. Na 400 strana ispričala je sve: od idiličnog detinjstva u Belom dvoru, preko progona, života po kontinentima, do povratka u Beograd.

„Pisala sam istinu. Možda ne svaku sitnicu, ali ono što je bilo bitno – jesam“, rekla je na promociji knjige u Narodnom muzeju.

U knjizi se vraća i na najteže trenutke – gubitak brata Nikija i tetke Vuli, godine tuge i tišine u Parizu, i odlazak u Ameriku koji je doživela kao bekstvo, ali i novi početak.

„Princeza bez zemlje u Evropi nije bila ništa, ali u Americi, taj pedigre je odjednom postao čudo.“

Žena koja je bila svoja

Jelisaveta Karađorđević živela je kao princeza, ali mislila kao umetnica, govorila kao filozof, a volela kao žena koja ništa ne duguje tradiciji.

Svet joj je bio pozornica, ali nikada nije igrala po tuđim pravilima.

U razgovorima sa Kenedijem, Niksonom, Endijem Vorholom ili Bartonovim Holivudom, Jelisaveta je uvek bila ista — iskrena, britka i svoja.

I možda je upravo zato, posle svega, najviše volela običan beogradski dan, kafu u mirnom kutku, i razgovor bez protokola.

Jer, kako je jednom rekla:

„Visoko društvo je samo gluma. Pravi život je kad svi zajedno kuvamo večeru.“

(Ona.rs)