Bila je osoba kojoj sam mogla da kažem sve, a onda je postala osoba kojoj više ne mogu da kažem ništa

Postoje prijateljstva koja završe uz svađu. Kažete jedno drugom ono što ste dugo prećutkivali, neko zalupi vratima, neko obriše broj iz telefona i priča je završena. Takve odnose je, koliko god boleli, nekako lakše razumeti.

A šta je sa onima koji se nisu završili ni zbog čega?

Preporučujemo

Nije bilo razloga koji bi prirodno trebalo da dovede do kraja prijateljstva. Samo ste jednog dana prestali da se čujete onako često. Onda ste sa "vidimo se" prešli na "čujemo se". A onda ni to.

Malo je onih koji imaju priliku da "nadograde" dugogodišnje prijateljstvo, a ja sam, eto, imala sreće. Sa najboljom drugaricom iz detinjstva sam se okumila, misleći da smo time samo dodatno učvrstile ono što je već godinama bilo čvrsto i da je to odnos za ceo život.

A onda je njena odluka da prekine svaki kontakt stala tome na put. Na papiru - nismo se posvađale. U praksi - jedna moja odluka u njoj je probudila ljutnju.

Bile smo uvek tu jedna za drugu, prolazile zajedno kroz različite faze života, delile i lepo i manje lepo. Izabrala je baš mene da budem uz nju u jednom od najvažnijih trenutaka njenog života i nekako sam podrazumevala da će tako i ostati.

Najviše me je zbunilo to što je bila u pitanju situacija u koju, zapravo, nisam ni imala pravo da se mešam. Ali, izgleda, ponekad je dovoljno da nešto uradiš drugačije nego što druga osoba očekuje, pa da sve godine pre toga odjednom postanu manje važne. Od osobe kojoj sam mogla da kažem sve, postala je osoba kojoj više ne mogu da kažem ništa. Nije bilo poslednjeg razgovora posle kog obe znamo da je gotovo. Samo je kontakt prestao.I najčudnije je što vam je ta osoba i dalje draga. I dalje biste joj pomogli, ako bi to dozvolila, ali više ne znate gde biste je smestili u svom životu.

Mislim da o takvim prijateljstvima retko pričamo jer nemamo kome da ih zamerimo. Kada te neko izda, lako je biti ljut. Kada te neko povredi, možeš da budeš tužan. Ali kada se dvoje ljudi samo polako udalje, bez konkretnog razloga, ostaneš sa nekim čudnim osećajem da možda nisi ni imao pravo da budeš povređen.

Jer šta se zapravo dogodilo?

Ništa.

A opet, dogodilo se sve.

Nekada su postojali ljudi kojima si pričao svaki detalj svog dana. Znali su šta ti se dešava pre nego što bi stigao da objaviš bilo šta. Znali su kako piješ kafu, šta te nervira, zbog čega si plakao prošle nedelje i koju osobu trenutno ne podnosiš.

A onda se život desi.

Neko promeni posao, neko se preseli, neko uđe u vezu, neko dobije dete. Neko samo postane drugačiji. I odjednom više nemate onaj zajednički ritam koji vas je nekada držao blizu.

Možda je najteži deo odrastanja upravo to što shvatiš da nisu sva prijateljstva napravljena da traju zauvek.

Neka su tu da prođu sa tobom kroz jedan period života. Ako više nismo prijatelji, neko mora da je pogrešio. Neko se promenio. Neko se nije dovoljno trudio. Neko se ređe javljao.

A možda smo se samo oboje promenili.

I možda možemo da prihvatimo da nekoga i dalje volimo, da bismo mu se i danas obradovali na ulici, da bismo voleli da znamo kako mu je život i da ipak više nismo deo tog života.

To je valjda jedna od onih stvari koje naučimo tek kasnije: da bliskost nije uvek pitanje ljubavi. Ponekad je pitanje vremena, okolnosti, prioriteta i toga koliko se dva života još uvek dodiruju.

I možda zato neka prijateljstva ne treba vraćati. Ne zato što nisu bila važna, nego baš zato što jesu.

Jer postoje ljudi koje ne moramo ponovo da uvedemo u svoj svakodnevni život da bismo priznali da su nekada bili njegov veoma važan deo.

Neka prijateljstva se ne završe.

Samo prestanu da budu svakodnevna.

(Ona.rs)