Preselila sam se u zemlju najsrećnijih ljudi na svetu: Trebalo mi je 6 godina da naučim da živim kao oni

Preselila sam se u zemlju koja je poznata po savršenom balansu između posla i privatnog života. Zvuči kao san, zar ne? Ipak, otkako sam se 2020. godine sa porodicom preselila u Dansku, činila sam sve što je bilo u mojoj moći da upravo od tog načina života pobegnem.

Karijeru sam izgradila u Njujorku i Los Anđelesu, radeći u muzičkoj industriji. Bila sam dostupna 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji. Moj posao se zasnivao na neprekidnom radu, građenju poslovnih odnosa i uverenju da vredim onoliko koliko vredi moj poslednji klijent. Danas kreiram komunikacione strategije za startape i velike međunarodne kompanije iz sveta zabave i tehnologije.

Preporučujemo

Ako razmišljate o preseljenju u inostranstvo zato što želite zdraviji odnos prema poslu, mogu da vam kažem da promena zemlje neće magično izbrisati uverenje da se ceo život vrti oko karijere. Mislila sam da će me dolazak u Dansku odmah izlečiti od radoholizma, ali dogodilo se upravo suprotno. Još više sam se posvetila poslu, na sopstvenu štetu.

Za početak, radne navike za koje sam u Americi verovala da dokazuju moju posvećenost nisu mi pomogle da se uklopim među danske kolege. Navikla sam da radim i tokom pauze za ručak, dok su moji novi saradnici svakog dana u 11.30 zajedno odlazili u kantinu. U kancelariji su postojale male kabine za telefonske razgovore, ali sam brzo shvatila da, kada su sve zauzete, poziv jednostavno ne mogu da obavim za svojim radnim stolom. A to je bio tek početak mojih problema sa korišćenjem slobodnog vremena.

Kada se preselite u novu zemlju i pokušavate da izgradite život iz početka, prirodno je da želite da se dokažete. Sada shvatam da sam se toliko plašila da će odmor ostaviti utisak da nisam dovoljno ozbiljna ili ambiciozna da sam zaboravila kako da se zaustavim.

Ipak, trebalo mi je šest godina samosabotaže da bih konačno razumela najvredniju lekciju koju sam naučila od Danaca: odmor ne morate da zaslužite.

Uverena sam da bi ovu lekciju trebalo da usvoje i mnogi Amerikanci koji, poput mene, ne umeju da se odvoje od posla.

Mislila sam da ću biti heroj ako radim tokom letnjeg kolektivnog odmora. Kolege nisu bile impresionirane.

Kada sam tek stigla u Dansku, jedva sam čekala da iskusim njihovu poslovnu kulturu. Sve mi je zvučalo privlačno, od fleksibilnog radnog vremena, koje roditeljima omogućava da usred radnog dana odu po decu, do tradicije poznate kao „fredagsbar“, kada se petkom popodne u mnogim kancelarijama pojavljuju kolica sa pićem i grickalicama kako bi zaposleni zajedno dočekali vikend.

Dopadale su mi se i kraće radne nedelje. U Americi sam radila više od 40 sati nedeljno, a često sam morala da budem dostupna i uveče i tokom vikenda. Sećam se da sam jednom radila na Dan zahvalnosti, dok je moja porodica večerala u susednoj prostoriji.

U Danskoj je u većini sektora uobičajena radna nedelja od 37 sati, mada konkretni uslovi zavise od ugovora i kolektivnih sporazuma. Zaposleni sa punim radnim vremenom imaju pravo na pet nedelja, odnosno 25 dana godišnjeg odmora, a neki imaju i više. Danski zakon o godišnjem odmoru predviđa i mogućnost korišćenja najmanje tri uzastopne nedelje plaćenog odmora tokom glavne letnje sezone, od 1. maja do 30. septembra, u skladu sa propisanim uslovima.

Upravo tu su počeli moji problemi.

Nisam bila naviknuta na toliko slobodnih dana, pa sam u početku odlučila da ih čuvam. Na kraju sam neke izgubila jer ih nisam prenela u narednu godinu. Postoji procedura za prenos neiskorišćenog odmora, ali nikada nisam uspela da je u potpunosti razumem.

Zato sam pomislila da bi bilo bolje da slobodne dane iskoristim tokom poslednjeg tromesečja godine. Međutim, shvatila sam da su poslednji meseci u Danskoj često užurbaniji nego u Americi, upravo zato što letnji raspust dugo traje i mnogi roditelji dece školskog uzrasta koriste odmor u isto vreme.

Tako sam, uprkos svim slobodnim danima koji su mi bili na raspolaganju, na kraju ponovo radila.

Verovala sam da ću ostavljati utisak izuzetno posvećene osobe ako nastavim da radim dok su svi ostali na letnjem odmoru. Mislila sam da ću tako postati neka vrsta heroja u očima kolega. Umesto toga, nisam uspevala gotovo ništa da završim jer su svi ljudi sa kojima je trebalo da razgovaram bili na odmoru.

Potom sam se osećala krivom jer nisam bila produktivna, iako sam upravo ja bila ta koja je odlučila da radi u periodu kada je veći deo poslovnog sveta bio nedostupan.

Kada sam o tome razgovarala sa suprugom, koji je Danac, i svojim kolegama, shvatila sam da se niko od njih ne oseća tako. Nikome nije padalo na pamet da se preispituje zato što koristi slobodne dane i provodi vreme sa porodicom.

Pre otprilike tri godine konačno sam počela da koristim godišnji odmor tokom leta. Ipak, nisam mogla da se oslobodim potrebe da svaki trenutak ispunim obavezama i aktivnostima.

Imala sam toliko dodatnih poslova i projekata, od muzičkih festivala i radionica posvećenih brendiranju do javnih nastupa, da sam sa četvoročlanom porodicom uspevala da provedem svega nedelju dana bez poslovnih obaveza.

Suprug mi je tada, veoma nežno i bez osuđivanja, skrenuo pažnju na nešto što mi ranije nije bilo jasno: mnoge porodice u Danskoj provode tri ili četiri nedelje zajedno na neprekidnom odmoru.

Ne nekoliko dana između dva poslovna zadatka. Ne nedelju dana tokom koje proveravaju mejlove i pokušavaju da završe još jedan projekat. Već nekoliko nedelja tokom kojih zaista imaju vremena jedni za druge.

Korak napred, dva unazad: još učim kako da usporim

Verovatno neće biti iznenađenje što sam oduvek imala problema sa jednim od najpoznatijih danskih kulturnih pojmova, „hygge“.

Ovaj izraz teško je prevesti jednom rečju, ali se najčešće povezuje sa osećajem udobnosti, topline i uživanja u jednostavnim životnim zadovoljstvima. To je sposobnost da se uspori, napravi prijatna atmosfera i pronađe zadovoljstvo u malim stvarima, bilo da je reč o večeri uz sveće, čitanju knjige ili razgovoru sa bliskim ljudima.

Prikupila sam gotovo sve što bi moglo da mi pomogne da stvorim takvu atmosferu. Imam sveće, korpu za pletenje, gomilu nepročitanih romana i sastojke za kolače koje nikada nisam napravila. Ipak, ništa od toga nije moglo da utiša moj um.

Jedan od omiljenih načina na koji Danci provode godišnji odmor jeste boravak u letnjoj kući, često udaljenoj svega nekoliko sati vožnje od njihovog doma. Dugo nisam razumela zašto bi neko vozio tako kratko, samo da bi se odmarao, posebno kada vremenska prognoza nije garantovala sunce.

Nisam videla poentu takvog odmora sve do ove godine, kada smo proveli nedelju dana u letnjoj kući moje svekrve.

Bila sam okružena prirodom, čitala knjigu, šetala i jela obroke na suncu. Do pre samo nekoliko meseci takav odmor verovatno bi mi zvučao dosadno. Sada sam, međutim, prvi put zaista osetila koliko mogu da se osveže i telo i um kada sebi dozvolim da ništa ne moram.

Posle te nedelje osetila sam nalet kreativnosti. Stalno sam se smejala, bila sam rasterećenija i imala sam utisak da mi je odjednom postalo lakše da dišem. Gotovo da nisam prepoznavala samu sebe.

Još ne znam šta je tačno dovelo do te promene. Možda sam konačno stigla do granice iscrpljenosti. Možda sam prvi put dovoljno dugo uspela da potisnem osećaj krivice i dozvolim sebi da usporim, umesto da svaki slobodan trenutak pretvaram u još jednu priliku za postizanje nekog cilja.

Posle godina tokom kojih sam sama sebi bila najveća prepreka, konačno učim ono što Danci odavno znaju: davanje prioriteta odmoru ne umanjuje moju ambiciju, energiju niti želju za uspehom.

I dalje nisam pronašla savršen balans između posla i privatnog života, a možda ga nikada neću ni pronaći. Ipak, vreme, iskustvo i svakodnevni život u zemlji u kojoj se odmor ne doživljava kao nagrada za iscrpljenost polako me vode u pravom smeru.

Trebalo mi je šest godina da shvatim da ne moram stalno da budem produktivna kako bih bila vredna, uspešna i ambiciozna.

Sada mi ostaje da vidim gde ću biti za još šest godina. Ovog puta, nadam se, sa malo manje posla i mnogo više vremena za život.

Tekst je napisala Bruk Blek (Brooke Black), novinarka i stručnjakinja za odnose s javnošću u industriji zabave i tehnologije. Odrasla je u Čikagu, a živela je u Njujorku, Londonu i Los Anđelesu pre nego što se sa porodicom preselila u Dansku. Danas živi u Kopenhagenu sa suprugom Dancem i dve ćerke. Jedna je od voditeljki podkasta „What Are You Doing in Denmark?“, namenjenog strancima koji pokušavaju da razumeju danski način života, a svoja iskustva o životu u inostranstvu deli i kroz tekstove i na Instagramu, na profilu @BrookeBlackJust.

(Ona.rs/cnbc)