Da li preambiciozni roditelji mogu od deteta da naprave monstruma: Kada je alarm za uzbunu

Dete nije platno za docrtavanje neuspelih roditeljskih ambicija

Šta nam je prva asocijacija kada čujemo reč "roditeljstvo" - da li je to ljubav, briga, pažnja, bezuslovna posvećenost? Svakako. Ali šta se dešava kada se ambicija i sopstvene frustracije "zamaskiraju" u brigu? Da li želimo da dete pohađa balet i dva strana jezika kako bi bilo uspešno u predstojećoj surovoj igri zvanoj "život" ili naše "unutrašnje dete" žudi da ispuni sve ono što mu je bilo uskraćeno?

Takođe, kada govorimo o vaspitanju, da li nam sve zaista "izmiče" iz ruke jednom kada se deca otisnu u sekundarnu socijalizaciju ili ipak uvek snosimo odgovornost?

Preporučujemo

Na sve to, i još mnogo više, odgovore sam potražila kod Brankice Šaljić Milenković, psihološkinje, master psihoterapeuta i supervizora.

Roditeljima je potrebna pomoć

Ukoliko dete u vrtiću ili u školi učini nešto loše, gde počinje, a gde se završava krivica roditelja? U kojoj meri se snosi odgovornost? O ovoj temi se danas naveliko razgovara, a mene je zanimalo šta misli moja sagovornica.

- U vrtiću su deca do šest godina i oni se ponašaju u skladu sa svojim stepenom zrelosti (odnosno emocionalne i socijalne nezrelosti adekvatnoj za taj uzrast). Ukoliko je to ,,nešto loše", da nekoga udara u situaciji frustracije, štipa i tome slično, onda je zadatak roditelja ali i te vaspitno obrazovne ustanove da detetu pomognu da nauči da se samoreguliše. To je proces i potrebno je vreme.

- Neretko roditelji ne znaju kako se njihovo dete ponaša kada je u grupi, što je značajno drugačije od toga kako se ponaša kod kuće ili u situacijama "jedan na jedan" - objašnjava Brankica Šaljić Milenković.

Ona takođe naglašava da je obaveza zaposlenih iz vrtića da obaveste roditelje, ali i da im pruže potrebne alate i smernice za pristupanje problemu.

"Sve ide iz kuće"

Ali, da li zaista važi ona čuvena narodna "sve ide iz kuće"? Da li dete može da ostane na pravom putu, u skladu sa dobrim vaspitanjem, čak i kada su oko njega izazovi i iskušenja, što u vidu loše okoline, što u vidu razornih i toksičnih multimedijalnih sadržaja kojima je izloženo?

Da li primarna socijalizacija može da "pobedi" sekundarnu?

- Ja sam uverenja da primarno vaspitanje i uticaj dominira jer je to neka baza koju roditelji postave i utkaju u misli, telo i dušu tog deteta. Okolina i društvo to izazivaju tokom odrastanja, ali je pitanje kako to da neko dete ne posrne, a neko posrne? Imamo nešto što se zove "rezilijentnost", odnosno otpornost tog mladog bića.

- Neka deca su prirodno otpornija, na to utiču i porodični uslovi, emocionalna i socijalna pismenost, da li dete može da prepozna i izrazi svoja osećanja verbalno, da li može da izabere na koji način će se ponašati ili će ga preplaviti ono što se događa - obrazlaže moja sagovornica.

Brankica ističe da je važna socijalna podrška, odnosno mreža drugara koji su dovoljno podržavajući, kao i slika o sebi koja je dobra, stabilna, pozitivna, a na to svakako primarno utiču roditelji, pa svi drugi.

U neuspehu deteta strada roditeljski ego

Kao što smo gore pomenuli, mnogi roditelji koriste decu kao "produženu ruku" svojih neostvarenih ambicija, te ih pod maskom "brige" opterećuju sa mnoštvo vannastavnih aktivnosti, dok se njihovim uspesima hvale u društvu.

Međutim, kad dete podbaci - roditelj ćuti. Koliko je opasna ta stigma?

- Dakle, u postizanju i nepostizanju uspeha deteta strada, da tako kažem, roditeljski narcizam. Sve je super dok ima čime da se pohvali, ali pošto neuspeh na bilo kom polju govori i o tom roditelju, onda radije prećuti zbog stida. U svakom slučaju, najzdravije je osvestiti roditelje da dete nije produžetak, replika i platno za docrtavanje sopstvenih ambicija, nego jedno odvojeno, svoje biće, sa svojim potrebama koje nisu nužno iste ili slične kao roditeljske. Ta separacija u glavi roditelja uopšte nije lak posao i neretko je celoživotni proces, više ili manje uspešan - poentirala je moja sagovornica.

(Ona.rs)