Danas slavimo dva važna sveca, a ovo je obavezno da se uradi: Poslednji su dani da se ispoštuje običaj

Slavimo Svetog velikomučenika Nikitu i Svetog Josifa Temišvarskog

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog velikomučenika Nikitu, kao i Svetog Josifa Temišvarskog.

Srpski običajni kalendar kaže da je danas, s obzirom na to da su poslednji septembarski dani, krajnje vreme za pripremanje zimnice.

Preporučujemo

Sveti Nikita je rodom od Gota, učenik episkopa Teofila Gotskog, koji je učestvovao na Prvom Vaseljenskom Saboru.

Kada knez Gotski Atanarik poče mučiti hrišćane, tada Sveti Nikita stade pred kneza i izobliči ga zbog bezboštva i nečovečnosti. Mučen strašnim mukama Nikita sve jače ispovedaše veru Hristovu i moljaše se Bogu s blagodarnošću. I imaše um neprestano uzdignut i udubljen u Boga, a na prsima pod odelom držaše ikonu Svete Bogorodice sa prevečnim Mladencem Hristom, stojećeg i držećeg krsta u rukama Svojim.

Ovu ikonu nosio je Sveti Nikita zato što mu se Sveta Bogorodica javila i utešila ga. Najzad mučitelj baci Hristovog vojnika u oganj, u kome Sveti mučenik izdahnu, ali telo njegovo osta nepovređeno od ognja. Drug njegov Marian prenese njegovo telo iz Gotske zemlje (Vlaška i Besarabija) u Kilikiju u grad Mopsuest, gde sagradi crkvu Svetog Nikite i položi u nju čudotvorne mošti mučenikove.

Postradao je i proslavio se 372. godine.

Dan svetog velikomučenika Nikite, stradalšeg za Gospoda Hrista, pravoslavni hrišćani obeležavaju toparom:

Primio si Hristov Krst kao silno oružje, protiv đavola si se borio i za Gospoda Hrista si postradao, predavši Mu svoju sveštenu dušu usred ognja. Otuda si se udostojio da primiš darove isceljenja od Njega, velikomučeniče Nikita. Moli Hrista Boga da spase duše naše.

Sveti Josif Temišvarski, svetogorski monah srpskog porekla, takođe se slavi danas.

Ovaj svetitelj srpskog porekla rodio se u Dubrovniku 1568. godine, od roditelja Jovana i Ekaterine, po prezimenu Fusko. Na krštenju je dobio ime Jakov. Vrlo rano, posle završetka škole, otišao je u Svetu Goru i tamo se zamonašio u manastiru Pantokratoru, dobivši ime Josif. Zatim je živeo i podvizavao se u manastiru Vatopedu, pa Hilandaru, Lavri, Ksiropotamu i najzad Kutlumušu, gde je sveti Josif postao i iguman. Josif je bio smiren monah, veliki molitvenik, i još za života se pokazao čudotvorac. Ove i druge njegove osobine za-pazio je srpski Pećski patrijarh Gavrilo I (1648—55. godine) i izabrao Josifa za mitropolita Temišvarskog (1650. godine), jer je Banat i Temišvar, u ovo vreme turske vladavine, bio pod jurisdikcijom Pećke patrijaršije.

Kao mitropolit, sveti Josif je razvio široku pastirsku delatnost: putovao je po eparhiji, rukopolagao sveštenike, propovedao i poučavao. Kod turskih vlasti, čiji je jezik znao, zauzimao se za svoju pastvu i za hrišćanski narod. Radi školovanja crkvenih klirika, osnovao je i svešteničku školu. Došavši do duboke starosti, sveti Josif se sam povukao u manastir Partoš u Banatu. No pobožni narod je i ovde posećivao svog pastira, dolazeći mu za blagoslov, savete i molitvenu pomoć. Provevši u ovom manastiru oko 3 godine, sveti Josif se tu i upokojio u svojoj 88. godini života, na dan Uspenja Presvete Bogorodice 15. septembra 1656. godine. Sahranjen je pod oltarom crkve koju je sam podigao. Njegove svete mo-šti palaze ze danas u katedralnom hramu u Temišvaru. Sveti Josif je smatran svetiteljem i čudotvorcem još za života na zemlji. Trideset godina posle njegove smrti, 1686. godine, sabor Banatske mitropolije naziva ga imenom Sveti Josif Novi.

U jednoj knjizi sa svetiteljskim službama na grčkom, đakon Damaskin opisao je više čuda svetog Josifa. Ova se knjiga čuva u manastiru Partašu u Rumuniji. Sinod Rumunske Crkve uneo je svetog Josifa Novog u svoj kalendar, a 1965. godine to je isto učinila i Srpska Crkva.

(Ona.rs)