Zašto sinovi često postaju hladni prema majkama: Frojd objašnjava skrivene razloge i mehanizme odnosa

Postoji nešto posebno u odnosu majke i sina, nešto previše snažno, previše duboko da bi se smestilo u obične reči.

Žena koja je nosila i odgojila dečaka retko je spremna da se jednog dana suoči sa njegovom hladnoćom. Pogled pun ravnodušnosti ili oštra rečenica izgovorena „usput“ boli više od bilo kakvog udarca. I tada se u srcu javlja mučno pitanje: „Šta sam uradila pogrešno?“

Preporučujemo

Sigmund Frojd, čovek kojeg mnogi kritikuju zbog navodne „preterane seksualizacije“ psihe, zapravo je suptilno razumeo suštinu ljudskih odnosa. Za njega majka i sin nisu bili samo „porodica“, već drama na sceni na kojoj nesvesno vode svoje tajne igre. Frojd je majku nazivao primarnim „objektom ljubavi“, ali ujedno i glavnom figurom protiv koje se dete mora boriti da bi postalo ono što jeste. Nepoštovanje koje se javlja kod odraslog sina retko je povezano samo sa njegovim karakterom ili odgojem. To je složen „koktel“ dečijih povreda, kulturnih stereotipa, unutrašnjih strahova i nesvesnih želja. A ako se na to gleda samo iz svakodnevne perspektive („On je nezahvalan“ ili „Previše sam mu dala“), može se propustiti ono najvažnije. a to su dubinski mehanizmi.

Frojd je govorio: „Mi ne biramo svoja osećanja, ali možemo birati šta ćemo sa njima uraditi.“ I te reči postaju ključ.

Težnja ka nezavisnosti

Svaka majka zna onaj trenutak kada mali dečak odjednom počne da se inati: „Ja sam!“ U detinjstvu to izgleda slatko. Ali s godinama, taj „Ja sam!“ pretvara se u udaljavanje, u nespremnost da sluša, a ponekad i u omalovažavanje.

Frojd je objašnjavao da odrastanje predstavlja prekid simbiotske veze s majkom. Što je zavisnost bila jača u detinjstvu, to će je sin snažnije odbacivati. Nekad to izgleda kao nezahvalnost, iako je zapravo očajnički pokušaj da sin stekne vlastitu samostalnost.

Praktičan korak: dati mu prostor. Pokazati poštovanje prema njegovim izborima. Rečenica poput: „Verujem ti“ deluje bolje nego hiljade moralnih saveta.

Edipov kompleks

Najkontroverznija, ali i najpoznatija Frojdova ideja. Dete u ranom detinjstvu doživljava majku kao objekat ljubavi, a oca kao rivala. Ako se taj unutrašnji konflikt ne razreši, pretvara se u bol koji ostaje zaglavljen.

Odrasli sin može nesvesno kriviti majku za to što je „previše“ zauzimala mesta u njegovom životu. Ponekad se to ispoljava optužbama: „Kontrolisala si me“ ili „Uvek si sve bolje znala od mene“. Ali iza tih reči ne stoji mržnja odraslog muškarca, već senka dečaka koji nije uspeo da „pobedi“ u svom dečijem rivalstvu.

Praktičan korak: miran razgovor o prošlosti – ne o krivici, već o uspomenama: „Šta ti je bilo lepo u detinjstvu? Šta je bilo teško?“ Takav razgovor omogućava da se stara bol preradi.

Projekcija vlastitih neuspeha

Jedan od Frojdovih omiljenih termina „projekcija“. Kada se čovek ne može nositi sa svojim problemima, nesvesno ih „prebacuje“ na drugog, najčešće na one koji su mu najbliži. Sin koji prolazi kroz krizu na poslu, u vezi ili u traženju sebe, može odjednom početi da kritikuje majku.

Rečenice zvuče grubo: „Nisi me dobro odgojila“, „Smetala si mi“, „Ti si kriva“. Ali to nije o majci, to je o njegovoj vlastitoj boli.

Praktičan korak: ne raspravljati se i ne pravdati. Reći: „Čujem te. Hajde da pokušamo da razumemo šta te zapravo brine.“ To preusmerava fokus sa optužbi na suštinu.

Zavist prema majčinskoj snazi

Majka ima posebnu snagu koju ne mora uvek ni da shvata. Ona je izvor života, prvi autoritet, ona koja postavlja pravila. Za sina je to i divljenje i izazov.

Ako se muškarac oseća slabim, može nesvesno zavideti toj majčinskoj moći. U svakodnevici to izgleda kao sarkazam, ismijavanje majčinih navika, omalovažavanje njenih reči.

Praktičan korak: pustiti sina da oseti svoju važnost. Reći: „Ponosna sam na tvoje odluke“ ili „Mnogo si postigao“. To stvara osećaj ravnopravnosti, a ne rivalstva.

Uticaj oca ili drugih figura

Frojd je u ocu video centralnu figuru u formiranju psihe dečaka. Ako se otac odnosio prema majci s omalovažavanjem, sin gotovo automatski usvaja taj model, čak i ako to svesno ne želi. Ne utiče samo otac, već i drugi autoriteti – djed, stariji brat, učitelj. Sin je mogao gledati kako majku obeshrabruju i ponavlja taj scenario.

Praktičan korak: otvoriti temu vrednosti. Pitanje: „Šta za tebe znači poštovanje? Kako vidiš naše uloge?“ pomaže sinu da shvati da njegovi stavovi nisu uvek njegovi – već nasledni.

Potisnute emocije iz detinjstva

Frojd je naglašavao da dečija osećanja koja nisu našla izlaz prerastaju u hladnoću ili agresiju u odraslom dobu. Dečaku su možda govorili: „Ne plači“, „Budi jak“, „Pravi muškarci se ne žale“. Te fraze su delovale bezazleno, ali su iznutra ostavljale bol. A ta bol se često usmerava na majku, kao na najbližu osobu.

Praktičan korak: stvoriti prostor za otvorene emocije. Reći: „Važno mi je da te razumem, reci mi šta te muči.“ Nekad je samo ovaj korak dovoljan da se led počne topiti.

Strah od ranjivosti

Majka je simbol topline i zaštite. Upravo zato odnos može biti opasan za odraslog muškarca. Priznati da mu je potrebna majčina ljubav znači priznati sopstvenu slabost.

Frojd je u tome video jedan od glavnih izvora muške hladnoće. Sinu je lakše sakriti se iza maske ravnodušnosti nego priznati: „Treba mi tvoja podrška.“

Praktičan korak: pokazati da ranjivost nije slabost. Navesti primere: „Čak i jaki ljudi ponekad traže pomoć.“ To smanjuje napetost i daje mu dozvolu da bude ono što jeste.

Frojd je govorio da su odnosi majke i sina „čvor koji se ne može razvezati, ali se može olabaviti“. U tim čvorovima skrivaju se i ljubav, i povrede, i strahovi. Nepoštovanje sina nije uvek presuda. Najčešće – to je ogledalo njegove unutrašnje borbe. Iza hladnoće često ne stoji zloba, nego strah. Iza oštrine – ne mržnja, nego želja da bude tu.

Možda će jednoga dana majka od sina čuti ne uobičajenu tišinu, nego jednostavnu rečenicu: „Hvala.“

A ta rečenica vredi više od hiljade objašnjenja.

Kako je govorio Viktor Igo: „Najjača veza je ona koja se ne vidi.“

(Ona.rs)