Mreže su odlepile zbog poteza srpskog milionera: Razbio kameru za bebe i pitao: “A što mama nije kod kuće?”

Postoje snimci koji izazovu reakcije zato što su neobični, provokativni ili jednostavno bizarni. A postoje i oni koji, gotovo neprimetno, otvore mnogo širu društvenu temu od one koju je autor prvobitno nameravao da pokrene.

Snimak Branka Babića, na kojem u dvorištu razbija opremu koju je njegova porodica koristila za bebe, od aparata za pripremu hrane i kamere za nadzor do prečišćivača vazduha, spada upravo u ovu drugu kategoriju.

Preporučujemo

Na prvi pogled, reč je o još jednom obračunu sa onim što Babić vidi kao preteranu komercijalizaciju roditeljstva. Njegova poruka je jasna: savremeni roditelji kupuju čitav niz proizvoda koji im navodno olakšavaju život, iako mnogi od njih, po njegovom mišljenju, nisu neophodni.

Sa tim stavom se može polemisati. Roditeljstvo jeste postalo unosno tržište i nije teško pronaći proizvode koji se reklamiraju kao gotovo neophodni, iako zapravo odgovaraju pre svega potrebama roditelja, a ne deteta.

Ali onda dolazi jedna rečenica koja menja čitav kontekst.

„Pazi kameru da mama gleda bebe kad nije kući, a što mama nije kod kuće kad su bebe kod kuće?“

I tu više nije reč o potrošačkoj kulturi.

Tu govorimo o nečemu mnogo starijem: o pretpostavci da je majčina fizička prisutnost kod kuće prirodna norma, dok se njeno odsustvo mora objasniti.

Zašto je majka ta koja mora da bude kod kuće?

Ovo pitanje nije usmereno protiv Branka Babića kao pojedinca, niti protiv porodica koje biraju tradicionalnu podelu uloga. Problem nastaje kada se određeni model porodičnog života predstavlja kao podrazumevani, moralno superioran ili prirodniji od drugih.

Jer ako je argument da kamera nema smisla zato što „mama treba da bude kod kuće“, onda se neizbežno nameće pitanje: zašto baš mama?

Zašto se ne kaže da roditelj treba da bude kod kuće?

Zašto se odsustvo majke posmatra kao nešto problematično, dok se odsustvo oca mnogo ređe tretira kao društveni problem?

Ta razlika nije beznačajna. Ona govori o tome koliko je duboko ukorenjena ideja da je briga o deci prvenstveno ženska odgovornost, dok je muškarac i dalje, makar implicitno, izuzet od istog stepena društvenog očekivanja.

I možda je upravo način na koji je ova poruka saopštena ono što dodatno zaslužuje kritiku. Nije isto reći da je neki proizvod nepotreban i izneti ga u dvorište da bi ga pred publikom polomili. U drugom slučaju više ne govorimo samo o stavu, već o demonstraciji moći. Čovek koji može da kupi sve što će potom uništiti pokazuje da mu taj novac omogućava da i potrošnju i odricanje od potrošnje pretvori u spektakl. Dok se od većine roditelja očekuje da pažljivo računaju šta mogu da priušte, ovde se nepotrebno kupljene stvari pretvaraju u rekvizite za poruku. I upravo je zato reakcija javnosti bila toliko burna: deo ljudi nije video samo kritiku potrošačkog roditeljstva, već i prilično bahatu demonstraciju privilegije – poruku da se može kupiti sve, a zatim bez posledica uništiti ono što drugima možda predstavlja ozbiljan trošak. Paradoks je gotovo savršen: govori se protiv konzumerizma, ali se istovremeno koristi njegova najupadljivija privilegija – mogućnost da se kupuje više nego što je potrebno i da se višak potom pretvori u sadržaj.

Zato su reakcije i toliko podeljene. Jedni u ovom potezu vide osvežavajuće odbacivanje potrošačkog ludila koje je zahvatilo savremeno roditeljstvo. Drugi, međutim, vide nešto mnogo manje emancipatorsko: čoveka sa dovoljno novca i društvene moći da svoje lično nezadovoljstvo pretvori u javni performans, dok istovremeno ženama implicitno vraća ulogu iz koje su se decenijama pokušavale izboriti. I teško je ne primetiti tu ironiju – dok se govori o tome da majkama ne trebaju savremena pomagala jer „treba da budu kod kuće“, upravo se od jedne privatne odluke pravi javni spektakl koji milioni drugih ljudi treba da gledaju i komentarišu.

I upravo tu dolazimo do fenomena koji je poslednjih godina postao naročito vidljiv na društvenim mrežama - takozvanog „tradwife“ koncepta.

Tradwife nije samo lanena haljina i domaći hleb

Na Instagramu i TikToku tradicionalna supruga često izgleda gotovo idilično. Velika kuća, uredan dom, deca, sveže pripremljen obrok, suprug koji radi, a žena koja se posvećuje porodici.

Vizuelno, teško je osporiti da je takav sadržaj privlačan. On prodaje ideju reda u svetu koji je postao previše brz, nepredvidiv i iscrpljujući.

Ali problem nastaje kada estetika počne da se predstavlja kao društveni model.

Jer jedno je reći: „Ovo je moj izbor i ovako sam srećna.“

Nešto sasvim drugo je sugerisati: „Ovo je ono što žena treba da bude.“

U prvom slučaju govorimo o slobodi izbora. U drugom govorimo o normi.

A između ta dva pojma postoji ogromna razlika.

Paradoks je u tome što se ženama prodaje „izbor“, dok se istovremeno sužava prostor za izbor

Najzanimljiviji paradoks savremenog „povratka tradiciji“ jeste što se on često predstavlja kao emancipacija.

Žena je, navodno, slobodna da napusti tržište rada, da se posveti kući i deci, da ne juri karijeru i da svoj identitet pronađe u porodici.

I zaista jeste slobodna da to izabere.

Ali sloboda ne postoji samo onda kada možemo da kažemo „da“. Ona podrazumeva i realnu mogućnost da kažemo „ne“.

Ako je žena ekonomski zavisna od partnera, ako nema sopstveni prihod, ako nema kome da ostavi dete, ako je infrastruktura podrške porodici loša i ako se od nje očekuje da bude primarni roditelj bez obzira na to da li radi - koliko je njen izbor zaista slobodan?

Zato je mnogo ozbiljnije pitanje od toga da li neka žena želi da bude domaćica: da li ona ima mogućnost da ne bude domaćica?

I obrnuto.

Da li žena koja želi da radi ima pravo da to uradi bez etikete loše majke?

Da li žena koja želi karijeru mora da se oseća krivom zato što dete provodi nekoliko sati u vrtiću?

Da li je majka koja koristi kameru za bebe manje posvećena zato što nije fizički pored deteta svakog trenutka?

Naravno da nije.

Ne treba nam povratak u prošlost, već bolja verzija sadašnjosti

Romantizovanje prošlosti često funkcioniše tako što iz nje izdvaja ono što nam danas deluje lepo, a prećutkuje ono što je bilo ograničavajuće.

Ideja da žena ostaje kod kuće i posvećuje se deci može izgledati jednostavno. Ali iza te slike nalazi se čitav sistem ekonomskih i društvenih odnosa.

Ko zarađuje?

Ko ima ekonomsku moć?

Ko odlučuje?

Šta se dešava ako brak prestane da postoji?

Šta se dešava sa ženom koja godinama nije radila?

Šta se dešava kada deca odrastu?

I konačno – ko je odlučio da je žrtvovanje profesionalnog života majke prirodna cena roditeljstva?

To nisu pitanja koja se rešavaju estetikom doma, domaćim hlebom ili pričom o „pravim vrednostima“.

Majčinstvo ne bi trebalo da bude društvena kazna

Postoji još jedna stvar o kojoj se retko govori.

Ženama se godinama govori da treba da imaju decu, ali se istovremeno od njih očekuje da budu savršene majke. Da doje, ako mogu. Da kuvaju. Da budu prisutne. Da rade. Da izgledaju dobro. Da budu emotivno dostupne. Da vode računa o domu. Da ne zapostave partnera. Da ne zapostave sebe.

A kada postane očigledno da je sve to nemoguće raditi bez pomoći, pojavljuje se nova poruka: možda je problem u tome što smo se „previše udaljile od prirodnog“.

Nismo.

Samo smo konačno počele da govorimo o tome koliko je rada zapravo potrebno da bi jedna porodica funkcionisala.

Zato nije problem u tome što neko koristi aparat za pripremu hrane za bebe. Nije problem ni u tome što neko ima kameru u dečjoj sobi. Nije problem ni u tome što neko ima prečišćivač vazduha.

Isto tako, nije problem ni u ženi koja sve to ne koristi.

Problem je kada od ličnog izbora pravimo univerzalni kriterijum za „dobro roditeljstvo“.

I zato pitanje nije da li mama treba da bude kod kuće

Možda bi najpoštenije bilo da prestanemo da postavljamo to pitanje.

Umesto toga, trebalo bi da pitamo zašto još uvek pretpostavljamo da je majka primarno odgovorna za kuću i decu.

Zašto se od žena očekuje da biraju između profesionalnog identiteta i porodičnog života, dok se muškarcima mnogo češće dopušta da budu i jedno i drugo bez potrebe da se pravdaju?

I zašto se, u trenutku kada se društvo suočava sa ogromnim brojem izazova – od dostupnosti vrtića i stanovanja do usklađivanja rada i roditeljstva – kao rešenje ponovo nudi najstarija moguća formula:

Žena neka ostane kod kuće.

Možda je vreme da prestanemo da romantizujemo povratak unazad.

Ako neka žena želi da bude domaćica – neka bude.

Ako želi da gradi karijeru – neka gradi.

Ako želi da radi pola radnog vremena, da pokrene svoj posao, da ostane kod kuće nekoliko godina ili da se vrati na posao nekoliko meseci nakon porođaja – neka ima mogućnost da izabere.

Jer emancipacija nikada nije značila da sve žene moraju da rade.

Značila je da žena ne mora da živi onako kako joj je određeno samo zato što je žena.

A možda je upravo zato Babićevu kameru za bebe zanimljivije posmatrati kao simbol nego kao komad plastike.

Jer kamera nije problem.

Pravo pitanje je ko je, i kada, odlučio da je žena koja nije kod kuće onda kada je njeno dete kod kuće – žena koja mora da se opravda.

To je mnogo starija priča od jedne kamere.

I upravo zato je vredna rasprave.

(Ona.rs)