Spava do podne, frižider je stalno prazan, a vi ga "smarate": Šta je normalno u pubertetu, a šta nije

Do juče je želeo da ide svuda sa vama. Danas mu je najvažnije da li će ga drugari čekati napolju. Nekada ste jedva uspevali da ga nahranite, sada otvara frižider sat vremena posle ručka i pita šta ima da se jede. Vikendom može da spava do podne, uveče tvrdi da mu se uopšte ne spava, na najobičnije pitanje odgovara sa "znam", "dobro" ili "smaraš me", a pokušaj da mu objasnite zašto nešto nije dobra ideja često završi zatvorenim vratima.

I tada roditelju kroz glavu prolazi možda najteže pitanje puberteta: da li je ovo normalno odrastanje koje treba pustiti ili trenutak kada moram da postavim granicu?

Preporučujemo

Adolescencija upravo jeste period u kojem dete postepeno prestaje da funkcioniše kao dete. Menjaju se telo, san, apetit, emocije, odnos prema roditeljima, značaj vršnjaka, potreba za privatnošću i želja da samo donosi odluke.

Zadatak roditelja zato više nije da kontroliše svaki korak, ali nije ni da se potpuno povuče.

Najvažnije je naučiti gde tinejdžeru dati slobodu da pogreši, a gde posledice mogu biti toliko ozbiljne da odrasla osoba mora da kaže "ne".

Spava do podne - da li je lenj?

Jedna od prvih promena koju roditelji primete jeste san.

Tokom puberteta dolazi do pomeranja cirkadijalnog ritma, pa tinejdžeri prirodno postaju pospaniji kasnije uveče i žele kasnije da ustanu. Istovremeno, adolescentima je uglavnom potrebno oko osam do deset sati sna dnevno.

Ako dete tokom školske nedelje rano ustaje, ima nastavu, treninge, učenje i druge obaveze, nije neobično da vikendom želi duže da spava.

Problem nastaje kada noći redovno provodi uz telefon ili računar do dva ili tri ujutru, a zatim spava do duboko u dan. Tada više ne govorimo samo o biološkom ritmu, već i o navikama koje mogu dodatno poremetiti san.

Zato je korisnije razgovarati o tome kada i kako tinejdžer odlazi na spavanje, nego svake subote ratovati zbog toga što u 10 sati još nije ustao.

"Jeo si pre sat vremena" - zašto je ponovo gladan?

Još jedna tipična scena puberteta jeste dete koje kao da nikada nije sito.

Tokom adolescencije telo prolazi kroz intenzivan rast i razvoj, pa se menjaju i energetske potrebe. Posebno kod fizički aktivnih tinejdžera apetit može značajno da poraste.

Umesto stalnog komentarisanja količine hrane, korisnije je voditi računa šta je tinejdžeru dostupno kada ogladni.

Obroci sa dovoljno proteina, složenih ugljenih hidrata, voća, povrća i drugih nutritivno vrednih namirnica bolji su odgovor od zaključavanja kuhinje ili zadirkivanja zbog apetita.

Posebno treba izbegavati komentare o težini i izgledu tela. Pubertet je period velikih telesnih promena, a odnos prema hrani i sopstvenom telu tada može postati veoma osetljiva tema.

Zašto su drugari odjednom važniji od roditelja?

Ovo roditelje često zaboli više nego što žele da priznaju.

Dete koje je nekada želelo vikend sa porodicom sada bi svaki slobodan trenutak provelo sa društvom.

Ali okretanje vršnjacima je očekivan deo adolescencije. Tinejdžer kroz prijateljstva uči gde pripada, kako funkcionišu odnosi izvan porodice, kakav želi da bude i kako da jednog dana postoji nezavisno od roditelja.

To ne znači da mu roditelji više nisu potrebni.

Naprotiv, potrebni su mu kao sigurna baza kojoj može da se vrati, samo što to više neće pokazivati na isti način kao kada je imao osam godina.

Roditelj zato ne treba da se takmiči sa društvom za naklonost deteta.

Ali treba da zna sa kim dete provodi vreme, gde se nalazi, kako može da ga dobije i kada se vraća kući.

Privatnost nije isto što i potpuna tajnost.

Zašto više neće ništa da vam priča?

Potreba za privatnošću raste zajedno sa potrebom za samostalnošću.

Zatvorena vrata sobe, razgovori sa prijateljima koje ne želi da prepričava i odbijanje da roditelju prijavi baš svaki detalj svog dana ne moraju značiti da nešto krije.

Problem često nastaje kada roditelj, u strahu da gubi kontakt, počne još više da ispituje.

"Ko je bio?"

"Šta ste pričali?"

"Zašto ti je to rekao?"

"A šta si ti odgovorila?"

Tinejdžer tada često daje još manje informacija.

Mnogo bolju šansu za razgovor imate kada dete zna da može nešto da vam ispriča bez momentalnog predavanja, osude ili ispitivanja.

Bezobrazluk ipak nije isto što i samostalnost

Pubertet može objasniti burnije emocije, impulsivnost i potrebu da se roditeljski autoritet dovodi u pitanje.

Ali ne mora da opravda svako ponašanje.

Dete može da kaže: "Ne slažem se sa tobom."

Može da bude ljuto.

Može da traži privatnost.

Može da pregovara o pravilima.

Ali vređanje, ponižavanje, pretnje ili agresivno ponašanje ne treba predstavljati kao nešto što "svi tinejdžeri rade".

Granica može biti veoma jednostavna:

"Razumem da si ljut. Možemo da razgovaramo kada hoćeš, ali ne možeš da me vređaš."

Time roditelj ne zabranjuje emociju. Postavlja granicu načinu na koji se ona izražava.

Da li tinejdžera treba pustiti da prati svoj ritam?

U određenoj meri - da.

Cilj adolescencije jeste postepeno osamostaljivanje. Ako roditelj i sa 16 godina donosi svaku odluku umesto deteta, dete nema gde da vežba samostalnost.

Neka samo organizuje učenje.

Neka izabere odeću i frizuru.

Neka raspolaže dogovorenim džeparcem.

Neka odluči kako će urediti svoju sobu.

Neka samo snosi posledicu ako je odlagalo školski zadatak i sada mora da ga završi umesto da izađe.

To su situacije u kojima greška može biti korisnija od roditeljskog spasavanja.

Ali šta ako želi nešto za šta roditelj zna da nije pametno?

Ovde je korisno napraviti razliku između nepametnog i opasnog.

Ako dete želi frizuru koja vam se ne dopada, potroši deo džeparca na glupost, izađe bez jakne iako ste mu rekli da je hladno ili izabere aktivnost za koju mislite da će brzo izgubiti interesovanje - posledice su uglavnom male.

Pustite ga da iskusi rezultat svoje odluke.

Tako nastaje iskustvo.

Ali ako odluka uključuje alkohol, drogu, nasilje, rizičnu vožnju, ozbiljnu opasnost na internetu, seksualnu eksploataciju, odlazak na nepoznato mesto bez mogućnosti kontakta ili drugi značajan rizik po zdravlje i bezbednost, roditelj ne treba da se povuče pod izgovorom da dete mora samo da nauči.

Samostalnost se daje postepeno i u skladu sa sposobnošću tinejdžera da nosi posledice.

Dobro pravilo: što je posledica manja, sloboda može biti veća

Pre nego što automatski kažete "ne", postavite sebi tri pitanja:

Šta je najgore što realno može da se dogodi?

Da li je posledica popravljiva?

Može li moje dete iz ove greške nešto da nauči bez ozbiljnog ugrožavanja sebe ili drugih?

Ako je najgori scenario mokre patike, loša frizura, potrošen džeparac ili loša ocena zato što nije na vreme učilo - možda vredi pustiti.

Ako je najgori scenario povreda, zloupotreba, nasilje ili ozbiljno ugrožavanje zdravlja - tada roditeljska granica ima smisla.

Kako korigovati ponašanje bez svakodnevnog rata

Što je dete starije, manje funkcionišu naredbe bez objašnjenja.

Umesto deset pravila koja se menjaju u zavisnosti od roditeljskog raspoloženja, mnogo bolje funkcioniše nekoliko jasnih dogovora.

Na primer:

"Možeš da izađeš. Dogovor je da znam gde si, sa kim si i kada dolaziš."

Ako dogovor poštuje, prostor za slobodu raste.

Ako ga prekrši, posledica treba da bude povezana sa prekršenim dogovorom, a ne nasumična kazna.

Ako se nije vratio u dogovoreno vreme i nije se javio, sledeći izlazak može imati strože vreme povratka. Kada ponovo pokaže odgovornost, sloboda se ponovo povećava.

Tako tinejdžer uči važnu životnu jednačinu:

više odgovornosti jedako je više slobode.

Nemojte rešavati svaki njegov problem

Ovo je roditeljima možda najteže.

Ako je zaboravio domaći, ne morate zvati nastavnika.

Ako se posvađao sa prijateljem, ne morate odmah zvati njegovu majku.

Ako je potrošio džeparac za pet dana, možda nije potrebno da dobije novi.

Ako nije učio, prirodna posledica može biti lošija ocena.

Roditelj može pomoći pitanjem:

"Šta misliš da sada možeš da uradiš?"

To je potpuno drugačija poruka od:

"Daj meni, ja ću."

Jednog dana moraće sam da rešava mnogo veće probleme. Adolescencija je bezbednije mesto da počne da vežba.

Telefon je često najveće bojno polje

Gotovo da nema porodice sa tinejdžerom u kojoj ekran nije povremeni izvor sukoba.

Potpuna zabrana uglavnom nije realistična, jer se značajan deo društvenog života adolescenata odvija digitalno.

Ali granice jesu potrebne.

Posebno ima smisla razgovarati o korišćenju telefona tokom noći, za vreme obroka, učenja i porodičnih aktivnosti.

I ovde odrasli moraju da pogledaju sopstveno ponašanje.

Teško je zahtevati od tinejdžera da skloni telefon za stolom dok roditelj između dva zalogaja proverava poruke.

Kada "to je samo pubertet" više nije dovoljno objašnjenje

Nisu sve promene automatski normalan deo adolescencije.

Posebnu pažnju treba obratiti ako se pojavi nagla i dugotrajna promena ponašanja, potpuno povlačenje iz društva, gubitak interesovanja za stvari koje je dete volelo, značajne promene sna ili apetita, ozbiljan pad funkcionisanja u školi, učestala agresivnost, korišćenje psihoaktivnih supstanci ili ponašanje kojim ugrožava sebe ili druge.

Tada nije dobro sve pripisati hormonima.

Razgovor sa pedijatrom, psihologom ili drugim stručnjakom može pomoći da se proceni šta se zaista događa.

Najteži deo roditeljstva tinejdžera jeste upravo puštanje

Roditeljstvo u pubertetu traži nešto sasvim drugačije od roditeljstva malog deteta.

Kada je dete malo, čuvate ga tako što ste blizu i mnogo toga radite umesto njega.

Kada postane tinejdžer, morate polako da počnete da ga čuvate drugačije - tako što mu dozvoljavate da radi sve više stvari bez vas, dok ostajete dovoljno blizu kada mu zaista zatrebate.

Spavaće duže nego što biste vi želeli. Ješće više. Zatvaraće vrata. Biraće prijatelje koje vi možda ne biste izabrali. Nosiće stvari koje vam se ne dopadaju. Ponekad će doneti odluku za koju unapred znate da nije najbolja.

I neke od tih odluka treba pustiti.

Jer cilj nije odgajiti dete koje nikada neće pogrešiti.

Cilj je da jednog dana pored vas stoji mlada odrasla osoba koja ume da donese odluku, proceni rizik, snosi posledicu, postavi granicu i zatraži pomoć kada shvati da joj je potrebna.

A da bi to naučila, mora dobiti priliku da počne dok ste još tu.

(Ona.rs)