Psihoterapeut upozorava: Toliko smo zauzeti radom na sebi da smo zaboravili najvažniju stvar

Terapija, teretana, meditacija, jutarnje rutine, suplementi, dnevnici zahvalnosti, praćenje sna, brojanje koraka, kalorije, proteini, produktivnost, postavljanje granica, rad na traumama... Nikada možda nismo imali toliko načina da "radimo na sebi", a ipak jedno pitanje sve češće ostaje po strani: šta ako smo u tom pokušaju da postanemo najbolja verzija sebe zaboravili kako da budemo dobri prema drugima?

Upravo to pitanje postavio je jedan psihoterapeut u viralnom videu koji je privukao ogromnu pažnju na društvenim mrežama. Njegova poruka nije napad na terapiju, brigu o sebi niti lični razvoj. Naprotiv. On kaže da i sam veruje u rad na sebi, ali smatra da smo možda zaboravili čemu bi taj rad trebalo da služi.

Preporučujemo

Jer nije problem u tome što želimo da budemo bolje. Problem nastaje onda kada se ceo život počne vrteti samo oko nas.

"Kada je rad na sebi prestao da bude sredstvo?"

Psihoterapeut u videu pravi razliku između rada na sebi i onoga što naziva upoznavanjem sebe. A zatim postavlja pitanje koje bi mnoge moglo da natera da zastanu:

Kada je rad na sebi prestao da bude sredstvo da bolje živimo sa drugim ljudima i postao sam sebi svrha?

U vremenu u kojem gotovo sve možemo da merimo i optimizujemo, lako je izgubiti iz vida jednu jednostavnu stvar - čovek ne živi sam sa sobom. Živi sa partnerom, decom, roditeljima, prijateljima, kolegama, komšijama, nepoznatim ljudima koje svakog dana sreće.

Možemo savršeno poznavati svoje granice, a da ne znamo da napravimo kompromis. Možemo godinama ići na terapiju, razumeti svoje obrasce i okidače, a i dalje ne umeti da oprostimo.

I možemo imati savršenu jutarnju rutinu, zdravo telo i osam sati sna, a da nemamo kome da odnesemo lek kada se razboli.

Nije svaka neprijatnost znak da treba da odemo

Jedan od najzanimljivijih delova njegove poruke odnosi se upravo na ono što danas često nazivamo "čuvanjem svog mira".

Danas mnogo češće pitamo: Kako se ja osećam? Kako ovaj odnos utiče na mene? Da li mi ovo prija? Da li ugrožava moj mir? Da li ova osoba zadovoljava moje potrebe?

Sve su to legitimna pitanja. I važno je da ih postavljamo.

Ali problem nastaje ako su to jedina pitanja koja postavljamo.

Jer neke od najvrednijih stvari koje ćete uraditi u životu neće vam biti prijatne. Neće vam prijati da ustanete usred noći zbog deteta. Neće vam prijati da negujete bolesnog roditelja. Neće vam prijati da ostanete uz prijatelja kada mu se život raspada, iako i vi imate sopstvene probleme.

Neće vam prijati svaki kompromis u braku. I neće svaki odnos sačuvati vaš mir.

Ali možda čovek nije došao na ovaj svet samo da bi sačuvao svoj mir.

"Smisao rada na sebi nije da postaneš toliko samodovoljan"

Ovo je možda i najvažnija poruka celog videa.

Poenta ličnog razvoja, prema njegovim rečima, nije da postanemo toliko samodovoljni da nam više niko nije potreban. Nije cilj da nam niko ne smeta, da nikome ništa ne dugujemo i da iz svakog odnosa možemo da odemo čim postane težak.

Smisao je da postanemo ljudi koji umeju da vole, da podnesu, da se povežu, da daju nešto drugome i da nekome pripadaju - a da pritom ne izgube sebe.

To je mnogo teži zadatak od savršene rutine.

Jer mnogo je lakše pratiti koliko smo spavali nego pitati se da li smo danas nekoga povredili. Lakše je izbrojati korake nego primetiti da je neko pored nas usamljen. Lakše je analizirati sopstvene emocije nego saslušati tuđe bez potrebe da razgovor odmah vratimo na sebe.

A upravo se tu, čini se, krije razlika između rada na sebi koji nas širi i onog koji nas još više zatvara u sopstveni svet.

"Šta će ti najbolja verzija sebe ako nemaš kome da je daš?"

Možda je upravo ovo pitanje zbog kojeg je njegov govor toliko odjeknuo.

Jer ideja o "najboljoj verziji sebe" postala je gotovo obavezni deo savremenog života. Trebalo bi da budemo zdraviji, uspešniji, smireniji, produktivniji, svesniji, organizovaniji i emocionalno zreliji.

Ali šta se dešava kada sva ta poboljšanja postanu sama sebi cilj?

Psihoterapeut zato priču vraća na nešto mnogo jednostavnije - na male postupke koji nemaju nikakvu merljivu korist za nas.

Pozdravite komšiju. Nasmešite se kasirki jer možda joj nije lako. Pitajte konobara kako je, a ne samo gde je kafa. Pozovite prijatelja bez posebnog razloga. Saslušajte nekoga bez potrebe da odmah pričate o sebi.

Odnesite roditeljima ručak.

Obiđite baku i dedu dok još imate koga da obiđete.

Javite se bratu ili sestri iako ste se posvađali oko neke potpuno nevažne stvari.

Pomozite čoveku koji vam to nikada neće moći vratiti.

Propustite nekoga u redu. Pridržite vrata. Ustupite mesto.

Naučite ime čoveka kojeg svakog jutra srećete u pekari. Spustite telefon kada vam dete nešto priča. Zagrlite ženu. Zagrlite muža.

I ostanite još deset minuta sa nekim kome je teško, čak i kada vam se žuri.

Možda napredak nije u tome da nam niko više nije potreban

Ne treba iz ove poruke izvući zaključak da su terapija, postavljanje granica, briga o sebi ili lični razvoj nepotrebni. Naprotiv, sve to može biti dragoceno.

Ali možda je vredno povremeno proveriti u kom pravcu nas taj rad vodi.

Da li nas čini sposobnijima da volimo? Da li lakše razumemo druge? Da li umemo da priznamo grešku? Da li možemo da ostanemo uz nekoga kada više nije zabavno? Da li umemo da damo nešto, a da ne pitamo odmah šta dobijamo zauzvrat?

Jer možda prava "najbolja verzija sebe" nije osoba koja je savršeno organizovala sopstveni život.

Možda je to osoba pored koje je drugima malo lakše.

Osoba koja ume da ostane.

Da sasluša.

Da oprosti.

Da pomogne.

Da se pojavi kada je teško.

I da, posle svega što je uradila za sebe, ipak ima nešto da pruži drugima.

Jer na kraju, možda zaista nije najvažnije koliko smo uspeli da popravimo sebe.

Već da li je nekome bilo lepše zato što smo postojali.

(Ona.rs / društvene mreže)