Roditelji sve češće prate lokaciju dece: Psiholozi upozoravaju na jednu grešku koja može da naruši poverenje

Pametni satovi, telefoni i uređaji za praćenje lokacije postali su deo svakodnevice mnogih porodica. Roditeljima pružaju dodatni osećaj sigurnosti kada deca počnu sama da idu u školu ili se druže sa vršnjacima, ali stručnjaci upozoravaju da je važno pronaći granicu između brige i narušavanja privatnosti.

Kako deca rastu, tako se menja i odnos roditelja prema njihovoj bezbednosti. Dok su mališani gotovo uvek pod nadzorom odraslih, polazak u školu, samostalni odlazak na trening ili prvi izlasci sa društvom donose nove izazove. Roditelji žele da im pruže slobodu, ali istovremeno strepe da li će bezbedno stići na odredište, da li će se javiti na telefon i šta će se dogoditi ako se nađu u nepredviđenoj situaciji.

Preporučujemo

Upravo zbog toga sve više porodica koristi tehnologiju za praćenje lokacije dece. Pametni telefoni i satovi omogućavaju roditeljima da provere gde se njihovo dete nalazi, dok su uređaji poput Apple AirTaga postali još jedno od sredstava koje pojedini roditelji koriste kako bi se osećali sigurnije.

Prema podacima istraživanja koje prenosi portal Parents, čak 86 odsto roditelja prati lokaciju svoje dece, dok 71 odsto to čini često. Ipak, ono što odraslima predstavlja dodatni izvor sigurnosti, deca mogu da dožive kao zadiranje u privatnost i znak da im roditelji ne veruju.

Kako prenosi Index, stručnjaci ističu da praćenje lokacije može da bude korisno, ali da je važno kako se uvodi, koji se uređaji koriste i da li dete zna da ga roditelji prate.

Zašto roditelji žele da znaju gde im se deca nalaze?

Dečji psiholog Rupa Robins, osnivačica organizacije Tech Positive Parenting, objašnjava da iskustva porodica koje koriste uređaje za praćenje uglavnom mogu biti pozitivna. Roditelji se osećaju mirnije, dok deca ponekad dobijaju priliku da ranije počnu samostalno da odlaze u školu, posećuju prijatelje ili se kreću po poznatom okruženju.

Na taj način tehnologija može da pomogne u postepenom osamostaljivanju dece, jer roditelji ne moraju da budu fizički prisutni u svakom trenutku da bi imali određeni uvid u njihovu lokaciju.

Sličan stav ima i porodični terapeut Dejvid Simonsen, koji smatra da ovakvi uređaji mogu da budu korisni i roditeljima i deci. U svojoj praksi susreo se sa slučajem majke čiji se sin tinejdžerskog uzrasta nije vratio kući u očekivano vreme. Zahvaljujući mogućnosti da proveri njegovu lokaciju, saznala je da je kod prijatelja i izbegla nepotrebnu paniku.

Nakon toga mogli su mirnije da razgovaraju o tome zašto se nije javio i kako ubuduće mogu bolje da komuniciraju.

Upravo u tome leži jedna od potencijalnih prednosti tehnologije: ona može da smanji neizvesnost u određenim situacijama, ali i da posluži kao povod za razgovor o odgovornosti, dogovorima i granicama samostalnosti.

AirTag nije isto što i uređaj za praćenje u realnom vremenu

Iako roditelji često biraju uređaje koji su im već poznati i lako dostupni, stručnjaci upozoravaju da nisu svi podjednako pogodni za praćenje kretanja dece.

Rupa Robins posebno ističe da je Apple AirTag prvenstveno namenjen pronalaženju predmeta, poput ključeva, torbi ili prtljaga, a ne praćenju osobe u realnom vremenu.

Ovaj uređaj koristi obližnje Apple uređaje kako bi pomogao u određivanju i ažuriranju lokacije. Zbog toga prikazana lokacija ne mora u svakom trenutku da odgovara trenutnom položaju deteta.

Ukoliko roditelj proverava gde se dete nalazi na velikom događaju, u tržnom centru ili na drugom mestu sa mnogo ljudi, može da se dogodi da podaci nisu dovoljno ažurni. Takva situacija može da izazove dodatnu zabrinutost, naročito ako roditelj očekuje da uređaj pruža precizne informacije u svakom trenutku.

Za porodice kojima je potrebno redovno praćenje kretanja prikladniji izbor mogu biti pametni telefoni, satovi sa funkcijom deljenja lokacije ili namenski uređaji za praćenje koji su predviđeni za takvu upotrebu. Ipak, ni oni nisu nepogrešivi: preciznost može da zavisi od signala, internet veze, baterije i drugih tehničkih faktora.

Zato je važno da roditelji pre kupovine razumeju kako uređaj funkcioniše i šta zaista može da im pruži.

Tehnologija ne može da zameni razgovor o bezbednosti

Čak i kada roditelji imaju mogućnost da u svakom trenutku provere lokaciju deteta, to ne znači da mogu da zanemare razgovore o bezbednom ponašanju.

Deca treba da nauče kako da reaguju kada im priđe nepoznata osoba, kome mogu da se obrate ako se izgube, šta da urade kada se osećaju neprijatno i kako da potraže pomoć u nepredviđenoj situaciji.

Podjednako je važno da razumeju porodična pravila, da znaju kome mogu da veruju i da razvijaju svest o sopstvenim granicama i telesnoj autonomiji.

Uređaj može da pomogne roditelju da sazna gde se dete nalazi, ali ne može da proceni da li se ono oseća ugroženo, da li mu je potrebna pomoć ili da li je u stanju da samostalno donese bezbednu odluku.

Posebno kod mlađe dece, elektronsko praćenje nikako ne treba da bude zamena za nadzor odgovorne odrasle osobe.

Cilj nije da dete odrasta uz osećaj da ga tehnologija neprestano štiti, već da postepeno usvaja veštine koje će mu biti potrebne i kada roditelj više ne bude mogao da proverava gde se nalazi.

Kada briga preraste u nadzor, može da strada poverenje

Jedan od najosetljivijih aspekata praćenja dece nije sama tehnologija, već način na koji je roditelji koriste.

Prema iskustvu Dejvida Simonsena, mnoga deca prihvataju ideju praćenja kada razumeju da im ono omogućava veću samostalnost. Međutim, Rupa Robins upozorava da problemi mogu da nastanu kada roditelji prate dete bez njegovog znanja.

Ako dete slučajno otkrije skriveni uređaj ili shvati da roditelji proveravaju njegovu lokaciju, a da o tome nikada nisu razgovarali, može da stekne utisak da mu se ne veruje.

Za tinejdžere, kojima je privatnost sve važnija, takva situacija može da bude posebno neprijatna. U periodu kada pokušavaju da izgrade samostalnost i sopstveni identitet, osećaj da ih neko stalno kontroliše može da dovede do sukoba i udaljavanja od roditelja.

Problem je u tome što preterani nadzor ne mora nužno da doprinese većoj bezbednosti. Ako dete zaključi da roditeljima ne može da veruje, postoji mogućnost da će ubuduće prećutati problem ili izbegavati da im se obrati kada mu je pomoć zaista potrebna.

Zbog toga stručnjaci savetuju da roditelji pre uvođenja uređaja razmisle o sopstvenim motivima.

Da li postoji konkretan razlog za zabrinutost? Da li dete počinje samo da ide u školu ili se prvi put kreće po nepoznatom delu grada? Ili je želja za praćenjem posledica opšteg straha koji se javlja svaki put kada dete nije u neposrednoj blizini?

Ova pitanja mogu da pomognu roditeljima da razdvoje realne bezbednosne potrebe od sopstvene potrebe da uvek imaju potpunu kontrolu.

Kako razgovarati sa detetom o praćenju lokacije?

Stručnjaci savetuju da razgovor ne počne predstavljanjem uređaja kao obaveze ili posledice nepoverenja, već kao mogućnosti da dete postepeno dobije više slobode.

Roditelji mogu da objasne da razumeju kako je važno da dete raste, druži se sa vršnjacima i uči da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. Istovremeno, mogu otvoreno da kažu da im je potrebno vreme da se naviknu na nove okolnosti.

Mnogo je bolje reći: „Još se navikavam na to da samostalno ideš napolje i želim da pronađemo način da se oboje osećamo sigurnije“, nego poručiti detetu da mu se ne veruje.

Takav pristup ne stavlja dete u poziciju nekoga ko mora da dokazuje da je dovoljno odgovorno, već otvara prostor za zajednički dogovor.

Važno je i da roditelji saslušaju detetove primedbe. Ako ono smatra da je praćenje neprijatno ili da mu narušava privatnost, te reakcije ne treba automatski odbaciti kao neposlušnost.

Razgovor može da bude prilika da se utvrdi šta dete smatra prihvatljivim, zbog čega mu određena pravila smetaju i da li postoji kompromis koji odgovara celoj porodici.

Dogovorite kada ćete proveravati lokaciju

Jedno od mogućih rešenja jeste da roditelji i deca unapred dogovore u kojim situacijama će se lokacija proveravati.

Na primer, praćenje može da bude deo dogovora tokom samostalnog odlaska u školu, povratka kući ili odlaska na mesto na kojem dete ranije nije bilo. Kada stigne na odredište i javi se da je sve u redu, roditelj možda neće imati potrebu da nastavi da proverava njegov položaj.

Porodice mogu da razmotre i druge mogućnosti. Neki roditelji i deca odlučuju da međusobno dele lokaciju, tako da i dete može da vidi gde se roditelj nalazi. Takav dogovor može da doprinese osećaju uzajamnosti, umesto da praćenje bude predstavljeno kao kontrola koja važi samo za dete.

Ipak, najvažnije je da pravila odgovaraju uzrastu deteta, njegovoj zrelosti i konkretnim okolnostima. Ono što ima smisla za dete koje tek počinje samostalno da ide u školu ne mora da bude primereno tinejdžeru koji se već duže vreme odgovorno ponaša.

Dajte detetu priliku da učestvuje u odluci

Kada se govori o bezbednosti dece, roditelji često smatraju da je njihova odluka konačna. Međutim, uključivanje deteta u razgovor može da napravi veliku razliku u tome kako će ono prihvatiti nova pravila.

Umesto da mu samo saopšte šta će se promeniti, roditelji mogu da ga pitaju šta misli o korišćenju uređaja, u kojim situacijama bi mu on bio koristan i šta bi mu smetalo.

Možda će dete lakše prihvatiti pametni sat nego stalno proveravanje lokacije telefona. Možda će mu više odgovarati da se javi kada stigne na određeno mesto, dok će roditeljima u nekim situacijama biti važna i mogućnost provere lokacije.

Suština je da se pronađe rešenje koje uzima u obzir i potrebu roditelja za sigurnošću i detetovu potrebu za privatnošću.

Stručnjaci predlažu i da porodice dogovore probni period. Nakon nedelju dana ili mesec dana mogu ponovo da razgovaraju o tome šta funkcioniše, šta izaziva nelagodu i da li je potrebno promeniti pravila.

Takav pristup pokazuje detetu da njegov glas ima značaj i da dogovor nije nešto što mora zauvek da ostane nepromenjeno.

Deca moraju da nauče da budu samostalna, a roditelji da im veruju

Uređaji za praćenje mogu da budu koristan dodatak porodičnim bezbednosnim pravilima, posebno kada deca počnu samostalno da se kreću. Ipak, oni ne mogu da uklone svaki rizik niti da zamene komunikaciju, poverenje i postepeno učenje odgovornosti.

Roditeljima je prirodno da brinu, naročito kada dete prvi put odlazi samo u školu ili počinje da provodi više vremena van kuće. Ali odrastanje podrazumeva i male korake ka nezavisnosti, uz mogućnost da dete uči, greši i razvija sposobnost da se snađe u različitim situacijama.

Zato je važno da tehnologija bude podrška tom procesu, a ne sredstvo neprekidne kontrole.

Najbolji dogovor nije nužno onaj koji roditeljima omogućava da u svakom trenutku znaju svaki detetov korak, već onaj koji im pomaže da budu mirniji, dok dete istovremeno oseća da mu se veruje, da može da razgovara sa roditeljima i da postepeno dobija slobodu primerenu svom uzrastu.

(Ona.rs)