Otišla sam na Tara safari: Iskustvo koje “puni baterije” i ostavlja bez daha

Na Tara safari se ide u vrhunskim “safari tamićima“, koji su ulickani baš za ovu priliku i prolazi se stazama koje biste inače prošli peške. Dakle, nigde nije “udaran” asfalt, nigde nije krčena šuma... Sve je kako je i nekad bilo, samo tu i tamo "tamić" zabrunda pod krošnjama...

Spas od gradske vreve, nervoznih ljudi i problema duša traži na jednom mestu, onom gde livade miluju, drveće grli, ptice slobodno lete, a pogled se gubi u plavetnilu vode i neba - na Tari.

Preporučujemo

Punjenje baterija počinje posle nekih tri sata vožnje od prestonice, tačnije kad sa koferčetom u ruci kročiš na pločnik ispred hotela “Omorika”. Iako u ponudi ima i drugog smeštaja, ovde se uvek rado vraćam. Pre pet decenija važio je za najveći planinski hotel na Balkanu, možda čak i u Evropi, a danas šarmira neverovatnim spojem ovdašnjih vremena i luksuza današnjice.

Ukoliko ne mogu da priuštim luksuz, kofer parkiram u neku od soba koje još nisu renovirane, ali su izuzetno čiste i udobne. Ipak, kad poželim da se častim, točkiće vozam do renoviranog krila hotela u kojem su, po neznatno višoj ceni, sobe sređene do najsitnijeg detalja da čak i najveći sitničari poput mene ne mogu da nađu zamerku. Kad sve to spojiš sa ogromnom terasom, ali i doručkom i večerom koje obiluju gurmanskim đakonijama i podvučeš crtu, shvatiš da je odnos cene i kvaliteta pun pogodak.

Iz sobe možete gde vam duša ište - na večeru, ili da uživate na hotelskoj terasi uz domaće kolače (kojih ima ne zna im se broj), kafu, šejk, sokić, nesić, rakijicu, vince...

Kome nije do njupanja može da ode u saunu, na bazen ili do obližnje trim-staze na kojoj su za ljubitelje adrenalina postavljene i raznorazne prepreke, a “mirovnjake” čekaju fini usponi i podnošljive nizbrdice. A možete da kombinujete i sve gore navedeno, što da ne? Na kraju dana bićete fino opijeni, da li od vazduha ili čega već i čeka vas najmirnija hladnjikava noć ikad.

Prvi zraci sunca ovde vas bude uz cvrkut ptica. Ako ste gradsko dete, prvo jutro će vam biti šok za organizam. Može da se udahne, i to duboko. Miriše trava, miriše bor, čuje se vetrić, lete leptirići, možda ugledate i koju srnu, zeku ili liju ako ljudi još nisu krenuli da tabanaju okolo... Za manje od 24 sata moje baterije su pune više od 50 odsto. Sada mogu da krenem u akciju.

Naime, Tara me je uvek oduševljavala zbog toga što je jedina planina u Srbiji u kojoj je više od 350 kilometara šumskih staza tako dobro obeleženo da čak i najveći biseri poput mene, koji često ne znaju gde je levo, teško da mogu da se zagube.

Ipak, ovog puta nisam došla da bih peške istraživala gde je najveći hlad jasena, bukve, bora, smreka i čuvene Pančićeve omorike. Sada sam došla da krenem na čuveni Tara safari.

Šta je Tara safari?

Iz Vojne ustanove Tara fino su se dosetili i organizovali posebne ture za sve adrenalin džankije, ali i one koji to nisu, da za pola dana ili ceo dan (u zavisnosti od toga kako si raspoložen), obiđeš najlepše predele ove srpske lepotice koju ljubi Drina.

Za sada su u ponudi četiri različite ture, a čitava caka je u tome što najdivnije predele ove planine obilaziš u čuvenim vojnim "tamićima". Zašto sam toliko oduševljena? Zato što najskuplja tura košta svega 5.000 dinara, a sve ono što putem vidiš i osetiš ne mogu ni suvim zlatom da ti plate.

Isto, da ne bude zabune, voze vas u “safari tamićima“, koji su ulickani baš za ovu priliku i kamioni prolaze stazama koje biste inače prošli peške. Dakle, nigde nije “udaran” asfalt, nigde nije krčena šuma. Sve je kako je i nekad bilo, samo tu i tamo tamić zabrunda pod krošnjama...

Nek avantura počne

Iz Omorike smo minibusom krenuli od hotela do čuvenog jezera Zaovine gde su pali prvi selfiji, a potom smo se tu ukrcali u TAM 110 i TAM 150. Nema cerade, na klupama su jastuci da bude udobno, pa kad se konačno popneš, kreće najneverovatnija avantura ikad.

Krećemo put Ravne stene i obilazimo mesto gde je Josif Pančić pronašao omoriku koju je decenijama tražio. Dok vodič priča, ti ne znaš gde bi pre gledao, jer svaki prizor mami. Kod jezera Spajići si toliko opčinjen da ne možeš ni da zamisliš da od ovog može bolje. Kako se samo prevariš...

"Tamići" voze dalje, a usput te pripremaju za uspon do čuvenog Janjača, odakle puca pogled na Višegrad. Da se razumemo, ovde ćete malo proklinjati sebe ukoliko ste lenjivac, jer vas čeka baš fini uspon peške do vidikovca. Međutim, kad se jednom popnete do gore, shvatite da je vredelo svakog koraka, a fotke koje tamo nastanu skupiće na stotine, ako ne i hiljade lajkova na Instagramu.

Sa Janjača smo se spustili opet do "tamića" i krenuli put Bilješke stene. Iako sam negde u malom mozgu svesna da vožnja traje, nemam vremena da gledam na sat. Dok stojim u kamionu, očarana gledam ispred, levo, desno, pa iza sebe, da slučajno nešto ne propustim. Usput smo ugledali srnu, a u šumi se kriju medvedi. Ovde ih ima više od 50, ali su male šanse da ćete ih videti. Plaše nas se. Pre par godina doduše, jedan je istrčao na put kod Mitrovca, ali se toliko uplašio od kola da je brže-bolje ponovo zašao u šumu i nestao bez traga.

Čuvaj Taru, da bi ptice mogle da lete

Po dolasku na Bilješku stenu svi ostajemo bez daha, ne od umora nego od lepote. Tu je pravo mesto za još malo fotkanja, osveženja, ali i vreme da se proba čuveni vojnički pasulj, koji se krčkao sve vreme puta.

Tada je, bar meni, usledila možda najveća nagrada ove ture. Rekli su mi da krenem stazom pored terase vidikovca i tu sam ugledala čuvenu drvenu kućicu. Onu iz koje je još čuveniji Bata Živojinović u zelenom džemperu krenuo put Beograda da uzme svoju unuku koja boluje od neizlečive bolesti... Da, tu je sniman jedan od najemotivnijih filmova naše kinematografije “Ptice koje nikad ne polete”.

Sa strahom prilazim drvenom zdanju. Znajući da smo skloniji tome da uništavamo nego da čuvamo bisere naše kulture i tradicije ne smem ni da zamislim šta me čeka unutra. Bez daha otvaram vrata, a onda ugledam svojevrstan hram. Da, možda neko jeste nožićem dubio unutrašnje zidove da ureže ime simpatije i ostavi trag da je bio tu, ali sve drugo je, manje više, na svom mestu. U prozoru su i dve ikone, kraj kojih ćete naći i nešto novca. Niko to ne dira... Dođu, vide, možda se i zamisle nad svojim životom, razmisle šta smo učinili od sebe, od prirode... Ostanu zbunjeni kako smo uspeli Taru da očuvamo i zamišljeno kreću nazad, opet do "tamića", pa nekako ekološki osvećeni idemo dalje.

Godina se u Drinu uliva

Put nas je odveo do Perućca i kanjona reke Vrelo, koju mnogi zovu i Godina, jer je duga samo 365 metara. Vrelo ima nestvarnu zelenu boju, a na samom ušću u Drinu reka je napravila veličanstveni vodopad visine najmanje deset metara.

Upravo kod ovog vodopada nastaju najlepše fotografije tokom Drinske regate, jer svu njegovu čar najbolje možete videti kada ste dole, na reci. Kako smo mi ovoga puta došli drumom, ostalo je da uživamo u huku vode, prirodi i zelenilu Drine i da se potom fino umorni vratimo put Omorike.

Tu ćemo se opet okupiti na terasi hotelskog restorana, sumirati utiske, pojesti još neki domaći kolač, a uskoro i pravi domaći sladoled. Neki ćemo proklinjati sebe što smo se junačili i nismo stavili zaštitni faktor pre nego što smo kretali na putešestvije, pa smo se u hotel vratili poluflambirani... Sem toga, sve je bilo savršeno. Zato sam punih baterija mogla da odem na spavanje, a potom da da se radujem još jednom novom jutru na predivnoj Tari.

(Ona.rs)