Posetili smo Šijan, grad koji nosi svoju smrt ispod sebe u zagrljaju vojske koja nikada nije krenula u rat

U Šijan se ne dolazi slučajno. Čak i kada mislite da ste tu zbog poslovnog puta, turističke radoznalosti ili pukog skretanja sa rute, grad vas primi kao da je odavno znao da ćete doći. Nema fanfara, nema dramatičnog ulaska. Samo se jednog trenutka zateknete u prostoru koji deluje sasvim obično, i tek kasnije shvatite da sve vreme hodate po nečijem grobu koji je prevelik da biste ga nazvali grobom.

Grad je na prvi pogled racionalan. Široke ulice, blokovi zgrada, javni prevoz koji funkcioniše precizno kao vojna vežba. Ljudi žure, jedu, prolaze pored vas bez naročite radoznalosti. Ništa vas ne priprema za ono što leži nekoliko kilometara dalje i nekoliko desetina metara ispod zemlje. Šijan ne voli da najavljuje svoje najveće tajne.

Preporučujemo

Put do Ratnika od terakote traje taman toliko da se naviknete na ideju da idete ka nečemu što ste videli hiljadu puta na fotografijama, u dokumentarcima, u školskim knjigama. Mozak misli da zna šta ga čeka. A ne zna.

Ulazak u kompleks deluje kao ulazak u neku vrstu tranzitne zone. Ogromne hale, staklo, beton, gužve ljudi iz celog sveta. Sve izgleda kao da ste došli na sajam. Kao da je ovo još jedna velika atrakcija. I tek kada kročite do ivice prvog rova, shvatite da vam se telo ponaša drugačije nego inače. Leđa se sama usprave. Disanje se malo uspori. Ne zato što vam je rečeno da treba, već zato što prostor to traži.

Prvi pogled ne donosi emociju u klasičnom smislu. Nema oduševljenja, nema straha. Samo zbunjenost pred količinom. Redovi ratnika izgledaju kao greška u percepciji. Kao da je neko beskonačno puta kopirao i zalepio isti prizor, ali se ipak pri svakom ponavljanju nešto neprimetno promenilo. Jedno lice je šire, drugo umornije, treće kao da nosi ironiju u uglovima usana. I tada postaje jasno da ovo nije masa. Ovo je zbir pojedinaca.

Svaki od njih je napravljen da ne bude zaboravljen. I svi su zajedno zakopani da nikada ne budu viđeni.

Stajao sam iznad njih i pokušavao da zamislim trenutak kad su poslednji put videli svetlost. Ko je bio taj koji je bacio poslednju lopatu zemlje? Da li je u tom pokretu bilo ponosa ili straha? Da li su ti ljudi znali da zatrpavaju vojsku za mrtvog cara ili su verovali da grade nešto sveto?

Ćin Ši Huang ovde nije istorijska figura iz udžbenika. Ovde je prisutna sila. Oseća se njegova potreba da kontroliše i ono što dolazi posle kraja. Njegov strah od smrti nije bio običan ljudski strah. Bio je imperijalni. On nije mogao da prihvati da postoji mesto gde neće vladati. Zato je to mesto izgradio unapred.

Ovi ratnici nisu simbol moći. Oni su dokaz panike.

Što duže posmatrate rovove, to manje vidite vojsku, a sve više ogoljenu ideju vlasti. Disciplinu koja ne služi ratu, već smrti. Savršen poredak koji nema nikakvu svrhu osim da postoji kao koncept. Kao dokaz da ništa nije smelo da ostane prepušteno slučaju, čak ni zagrobni život.

Kada izađete napolje, svetlost vam ne smeta, ali vam deluje nezasluženo. Kao da ste se vratili iz prostora koji ne bi trebalo da se posećuje. Turisti fotografišu, kupuju suvenire, piju vodu iz plastičnih flaša. Normalnost se vraća brzo. Brže nego što vam prija.

Vraćajući se u grad, Šijan vam opet postaje običan. Mladi u kafićima gledaju u telefone. Prodavci viču cene voća. Saobraćaj bruji. Život ide dalje bez ikakvog interesovanja za ono ispod njega. I to je možda najzanimljiviji deo cele priče: grad koji je u stanju da svakog dana zaboravlja sopstvenu kosturnicu.

Noću Šijan izgleda gotovo razigrano. Svetla se presijavaju na zgradama, restorani su puni, u vazduhu se mešaju mirisi začina i ulja. Sedite za stolom, jedete, slušate razgovore ljudi koje nikada više nećete sresti i imate utisak da ste potpuno daleko od svega što ste videli. A niste. Sve je i dalje tu. Samo malo dublje ispod površine.

Ratnici od terakote ne ostavljaju utisak zato što su stari, veliki ili savršeno urađeni. Oni ostavljaju trag zato što su sagrađeni iz pogrešnog razloga. Iz straha da vlast ne prestane. Iz ideje da smrt mora da bude podjednako kontrolisana kao i život.

Odlazeći iz Šijana, nisam imao osećaj da sam napustio neki istorijski lokalitet. Više kao da sam se udaljio od nečije vrlo stare misli koja i dalje kruži ovim prostorom. Misli da je moguće nadmudriti kraj, ako se samo dovoljno planira, gradi, naređuje.

Grad ostaje iza vas tih, gotovo ravnodušan. Kao da mu je potpuno svejedno da li ćete razumeti šta ste videli ili ne. Njegova priča ne zavisi od svedoka. Ona je već završena. A možda još traje, samo u drugoj dubini.

(Ona.rs)