Najlepše selo na svetu je žrtva svoje lepote: Meštani više ne mogu da žive od turista koji im zaviruju u kuće

Kamene kućice, cvetne bašte, reka koja protiče kroz selo i prizori kao sa razglednice učinili su Biburi jednom od najpoznatijih destinacija u Engleskoj. Međutim, iza idiličnih fotografija krije se sasvim drugačija svakodnevica: stanovnici tvrde da su izgubili privatnost, da im turisti ulaze u dvorišta, a da uske ulice više ne mogu da podnesu nepregledne kolone autobusa. Ono što je nekada bilo mirno englesko selo danas se suočava sa paradoksom masovnog turizma – toliko ljudi želi da vidi njegovu autentičnu lepotu da ona, čini se, polako nestaje.

Postoje mesta koja izgledaju kao da su ostala zarobljena u nekom drugom vremenu. U njima se dani odvijaju sporije, kuće imaju istoriju, bašte se uređuju s posebnom pažnjom, a ulice deluju kao da su stvorene za lagane šetnje, a ne za kolone automobila i turističke autobuse. Biburi, selo u engleskoj oblasti Kotsvolds, upravo je takvo mesto. Barem na fotografijama.

Preporučujemo

Sa svojim tradicionalnim kamenim kućama, zelenim travnjacima i gotovo nestvarnim pejzažima, Biburi je godinama privlačio posetioce iz celog sveta. Njegova reputacija dodatno je porasla nakon što je proglašeno jednim od najlepših sela u Engleskoj, a kasnije i na svetu. Za mnoge turiste, poseta ovom mestu predstavlja priliku da zakorače u prizor koji izgleda kao ilustracija iz bajke.

Ipak, ono što je za posetioce kratka stanica na turističkoj ruti, za ljude koji ovde žive predstavlja svakodnevicu iz koje ne mogu jednostavno da odu kada postane previše bučno, prometno ili naporno.

Kako piše Daily Mail, nezadovoljstvo lokalnog stanovništva dostiglo je tačku u kojoj se sve otvorenije govori o tome da je Biburi izgubio kontrolu nad sopstvenom popularnošću. Meštani tvrde da su tokom turističke sezone izloženi gužvama, nepoštovanju privatnog prostora i saobraćajnom haosu, zbog čega sve teže obavljaju najobičnije svakodnevne aktivnosti.

U mestu koje je postalo simbol engleske seoske idile, život daleko od turističkih fotografija sve više liči na borbu za malo mira.

Kada turistička atrakcija postane nečiji dom

Jedan od najpoznatijih prizora u Biburiju jeste Arlington Rou, niz tradicionalnih kamenih kuća koje izgledaju kao da su izašle iz nekog starog engleskog romana. Njihove fasade, karakteristični krovovi i pažljivo održavano okruženje čine ovu ulicu jednom od najfotografisanijih lokacija u čitavoj oblasti Kotsvoldsa.

Upravo zbog toga ona je postala nezaobilazna stanica za turiste, ali i mesto na kojem se najjasnije vidi koliko granica između javne atrakcije i privatnog života može da postane nejasna kada neko mesto postane previše popularno.

Za posetioce, kuće u Arlington Rouu predstavljaju deo autentičnog engleskog pejzaža. Za njihove stanare, međutim, to su i dalje domovi u kojima se kuvaju ručkovi, odmaraju posle napornog dana, razgovara s porodicom i pokušava živeti sasvim običnim životom.

Ričard Pajl, osamdesetogodišnji stanovnik ove ulice, opisao je za Daily Mail iskustvo koje pokazuje koliko je turizam promenio svakodnevicu meštana.

Prema njegovim rečima, posetioci neretko ulaze u njegovu baštu, organizuju piknike na travnjaku, zaviruju kroz prozore, pa čak pokušavaju i da otvore ulazna vrata njegove kuće. Zbog toga je na vrata postavio natpis kojim ih moli da ne pokušavaju da uđu.

Pajl navodi da je situacija naročito teška od maja do oktobra, kada selo posećuje veliki broj turista.

Problem pritom nije samo u buci ili broju ljudi koji prolaze ulicom. Mnogo je neprijatniji osećaj da prostor koji bi trebalo da bude najintimniji deo života – sopstveni dom – više nije u potpunosti zaštićen od pogleda i postupaka nepoznatih ljudi.

Zamislite da svakog dana morate da navlačite zavese jer neko želi da fotografiše unutrašnjost vaše kuće ili da objašnjavate prolaznicima da vaša bašta nije javni park. Ono što turistima može delovati kao bezazlena radoznalost, stanovnicima predstavlja narušavanje privatnosti.

I tu se otvara pitanje koje se ne odnosi samo na Biburi: u kom trenutku želja da doživimo neko lepo mesto prestaje da bude bezazlena i počinje da ugrožava ljude koji ga nazivaju domom?

Autobusi, uske ulice i selo koje više ne može da primi sve posetioce

Pored narušavanja privatnosti, meštani kao jedan od najvećih problema navode saobraćaj. Biburi nije nastao kao turistički kompleks projektovan da svakodnevno primi veliki broj organizovanih grupa. Njegove uske ulice deo su istorijskog karaktera sela, ali upravo one postaju ozbiljan izazov kada se njima istovremeno kreću stanovnici, automobili i turistički autobusi.

Prema navodima iz izveštaja Daily Maila, veliki broj autobusa prolazi kroz selo, a neki se zaustavljaju na mestima na kojima ometaju saobraćaj, iako je parking za autobuse predviđen izvan centra.

Sedamdesetčetvorogodišnji Ričard Spardž opisao je letnju sezonu kao period u kojem selo postaje gotovo neprepoznatljivo. Autobuse je označio kao jednu od najvećih svakodnevnih prepreka, uz tvrdnju da među pojedinim posetiocima nedostaje poštovanja prema mestu i ljudima koji u njemu žive.

Za turiste koji u Biburi dolaze na kratko, nekoliko minuta provedenih u gužvi možda neće pokvariti utisak o putovanju. Za lokalno stanovništvo, međutim, posledice su mnogo konkretnije. Svakodnevni odlazak do prodavnice, kretanje automobilom ili jednostavan pokušaj da se stigne do sopstvene kuće mogu postati komplikovaniji kada se uskim ulicama kreću velike turističke grupe.

Saobraćajni problemi pritom nisu samo pitanje komfora. Oni otvaraju i praktično pitanje načina na koji se organizuje poseta mestu čija infrastruktura nije prilagođena neograničenom rastu broja turista.

Kada se veliki broj ljudi svakodnevno usmeri ka nekoliko najpoznatijih lokacija, posledice ne ostaju samo na fotografijama i utiscima posetilaca. One se prenose na čitavu zajednicu, čiji članovi moraju da pronađu način da nastave da žive u prostoru koji je istovremeno postao međunarodna atrakcija.

„Osećamo se kao da živimo u tematskom parku“

Dejvid Vilijams, još jedan stanovnik Biburija, smatra da je selo praktično žrtvovano zarad turističkog profita. Njegove reči sažimaju osećaj koji se provlači kroz svedočenja lokalnog stanovništva: ljudi više nemaju utisak da žive u običnom mestu, već u prostoru koji je organizovan oko očekivanja posetilaca.

Upravo se u tome krije jedna od najvećih protivrečnosti savremenog turizma.

Turisti dolaze u Biburi zato što žele da vide nešto autentično. Privlače ih istorijske kuće, tradicionalna arhitektura, tišina engleskog sela i osećaj da su nakratko pobegli od užurbanosti gradova. Međutim, kada hiljade ljudi krenu u potragu za istim iskustvom, mesto koje su želeli da dožive počinje da se menja.

Umesto tišine, tu su razgovori brojnih grupa i buka autobusa. Umesto spontanog susreta sa lokalnim životom, tu su ljudi koji se smenjuju ispred najpoznatijih kuća kako bi napravili što bolju fotografiju. Umesto prostora u kojem se svakodnevica odvija prirodno, nastaje okruženje u kojem gotovo svaki prizor postaje potencijalni sadržaj za društvene mreže.

Meštani se, prema izveštaju, sve više osećaju kao statisti u scenografiji koju drugi dolaze da posmatraju.

Viktorija Samerli, autorka knjige o Biburiju, ovu pojavu opisuje kao situaciju u kojoj je selo „voljeno do smrti“. Ona govori i o takozvanoj „diznifikaciji“ – procesu u kojem stvarno mesto postepeno postaje pojednostavljena, gotovo idealizovana verzija samog sebe, prilagođena očekivanjima publike.

Takav prostor više nije posmatran kao živa zajednica, sa svojim problemima, navikama i ljudima koji imaju pravo na privatnost. Umesto toga, od njega se očekuje da neprestano pruža prizor koji je posetioce prvobitno privukao.

A stvarni život nikada nije tako uredan kao razglednica.

Paradoks najlepših mesta: svi žele autentičnost, ali je masovnim dolascima menjaju

Pojam „diznifikacije“ posebno je zanimljiv jer opisuje promenu koja nije nužno vidljiva na prvi pogled. Kuće i dalje mogu izgledati isto, fasade mogu biti očuvane, a travnjaci uredni. Ipak, način na koji se mesto koristi i doživljava može se potpuno promeniti.

Kada neka destinacija postane globalno prepoznatljiva, njena vrednost više se ne meri samo istorijom, arhitekturom ili kvalitetom života. Ona postaje i roba – iskustvo koje se promoviše, prodaje i konzumira.

Društvene mreže dodatno pojačavaju taj proces. Fotografija kuće koja izgleda kao da pripada nekom drugom vremenu može za kratko vreme privući pažnju velikog broja ljudi. Turisti zatim dolaze sa sličnim očekivanjima, traže ista mesta, fotografišu iste uglove i objavljuju gotovo identične prizore.

Nije neobično da takav ciklus popularnosti postane samoodrživ: što više ljudi vidi fotografije nekog mesta, to više njih poželi da ga poseti, a svaka nova poseta stvara dodatni sadržaj koji privlači sledeće posetioce.

Problem nastaje kada se u toj računici izgubi činjenica da se ne radi o filmskom setu, tematskom parku ili prostoru koji postoji isključivo zbog turista.

Biburi nije samo niz kamenih kuća koje treba fotografisati. To je zajednica u kojoj ljudi stare, odgajaju decu, rade, održavaju svoje domove i pokušavaju da sačuvaju rutinu. Njihov život ne može da bude stavljen na pauzu svaki put kada počne turistička sezona.

Ironija na koju upozorava Samerli upravo je u tome što posetioci dolaze zbog autentičnosti, a masovno interesovanje može da ugrozi uslove u kojima se ta autentičnost održava.

Ako mirno selo postane mesto kroz koje neprestano prolaze autobusi, a privatne bašte prostor za turističke pauze, onda se postavlja pitanje šta je od prvobitnog iskustva zaista ostalo.

Meštani kritikuju lokalne vlasti: pravila postoje, ali ko ih sprovodi?

Nezadovoljstvo stanovnika usmereno je i prema lokalnim vlastima, za koje pojedini meštani smatraju da nisu učinile dovoljno kako bi zaštitile selo od posledica prekomernog turizma.

Prema navodima Daily Maila, u Biburiju su na pojedinim kritičnim mestima postavljene dvostruke žute linije, kojima se zabranjuje parkiranje. Ipak, stanovnici tvrde da se postojeća pravila ne sprovode dovoljno efikasno i da se problemi zbog toga nastavljaju.

Posebno ih frustrira praksa prema kojoj vozači turističkih autobusa iskrcavaju putnike u samom centru sela, umesto da koriste parking predviđen izvan centralnog područja. Takvi postupci dodatno opterećuju ionako uske ulice i otežavaju kretanje.

Za lokalno stanovništvo, pitanje zato nije nužno da li turiste treba potpuno udaljiti iz Biburija, već kako organizovati njihove posete tako da se zaštiti i ono zbog čega destinacija postoji – zajednica koja u njoj živi.

Mere poput doslednog sprovođenja zabrana parkiranja, boljeg usmeravanja turističkih autobusa i jasnijeg obeležavanja privatnih poseda mogle bi da budu deo rešenja. Ipak, dugoročno upravljanje turizmom zahteva više od povremenog reagovanja kada gužve postanu neizdržive.

Potrebno je pronaći ravnotežu između prihoda koje posetioci donose i kvaliteta života lokalnog stanovništva. U suprotnom, teret popularnosti ostaje na ljudima koji nemaju mogućnost da jednostavno izaberu neku drugu lokaciju za život.

Može li lepo mesto da bude previše popularno?

Turizam je važan deo ekonomije brojnih manjih evropskih mesta. Posetioci donose prihod lokalnim preduzećima, podržavaju ugostiteljstvo i pomažu da se pažnja usmeri na kulturno i istorijsko nasleđe. Zbog toga odgovor na problem Biburija ne može biti jednostavno odbacivanje svih turista.

Ali turizam koji ne uzima u obzir potrebe lokalnog stanovništva rizikuje da uništi upravo ono što ga čini privlačnim.

U tome je i najvažnija lekcija koju priča o Biburiju otvara. Nije dovoljno da neko mesto bude lepo, istorijski vredno ili popularno na društvenim mrežama. Potrebno je i da ljudi koji u njemu žive mogu da nastave da ga doživljavaju kao svoj dom.

To znači da privatnost ne bi smela da postane luksuz koji stanovnici plaćaju zato što su njihove kuće dovoljno slikovite da privuku posetioce. Bašte ne bi trebalo da se podrazumevaju kao javni prostor, a uske ulice ne mogu neograničeno da primaju sve veći broj organizovanih grupa.

Istovremeno, od turista se očekuje nešto što bi trebalo da bude sasvim jednostavno: da zapamte kako se iza svakog lepog prizora nalazi stvarni život. Fotografisanje ne podrazumeva pravo na ulazak na privatni posed, a želja da se doživi nečija svakodnevica ne znači da ta svakodnevica pripada javnosti.

Možda je zato priča o Biburiju važnija od još jednog upozorenja na turističke gužve. Ona pokazuje koliko lako potraga za savršenim mestom može da se pretvori u proces koji ga menja do neprepoznatljivosti.

Jer, ako zbog prevelikog broja ljudi više ne možete da čujete tišinu zbog koje ste došli, ako su najlepše ulice zakrčene autobusima i ako oni koji tu žive moraju da štite sopstvene prozore od radoznalih pogleda, onda se nameće pitanje: da li je destinacija zaista postala lepša i popularnija – ili smo je jednostavno pretvorili u nešto što više ne može da bude ono zbog čega smo je zavoleli?

(Ona.rs)