Razgovarala sam sa Vericom Rakočević o njenoj meri sreće, nedosanjanim snovima, feminizmu i suštini življenja

Kada pišem uvodnu reč u svakom intervjuu, uvek u glavi imam koncept sa kojim želim da predstavim svog sagovornika ili sagovornicu i tako bolje približim njihov rad čitaocima. Međutim, danas je prvi put da sam zastala - ne zbog nedostatka reči koje opisuju ovu veličinu od žene, već zbog ogromne odgovornosti. Kako preneti i delić celine koja je čini?

Verica Rakočević je ime uz koje sam odrasla, ona kojoj su se divile sve žene u mom okruženju; sećam se kako sam kao devojčica "gutala" očima naslovnice koje je krasila, dok sam kao tinejdžerka bila impresionirana njenom lepotom, negovanošću i disciplinom koju sam odmah prepoznala kao mentalnu snagu, a onda kada sam malo sazrela počela sam da shvatam enormnost njenog talenta i onog što je uradila za modnu scenu Srbije.

Britkog jezika, oštrog uma i razboritih stavova, nikada ne preže od osude, sigurna u svoj talenat i životni princip koji ju je doveo ovako daleko.

Bila mi je čast kada je pristala da sa mnom razgovara na aktuelne teme feminizma, porodice, ali i svog ličnog života.

"Feminizam je pravo da živimo po svojim moralnim, estetskim i životnim kriterijumima"

Iako nam je 20. vek doneo feminizam i donekle izjednačena prava sa muškim rodom na mnogim poljima, a 21. vek neofeminizam koji propagira jačinu i nadmoćnost žene, uvek me muči pitanje "da li smo zaista slobodne?".

Jednom prilikom, Verica je izjavila da je "Srbija rasadnik talenta, bez mogućnosti", rečenica koja ostavlja duboki utisak i nameće traženje rešenja. Žene su i dalje više u potrazi za materijalnom sigurnošću i statusom nego za nezavisnošću, za šta je donekle kriva situacija u državi koja skoro svaki poslovni izbor čini neisplativim.

Pa, da li je feminizam pravo na izbor? Pravo da budemo kozavisne od partnera? Ili feministkinja mora da bude samostalna, nezavisna žena?

- Složila bih se sa Vama da je feminizam pravo na izbor. Pravo da živimo po svojim moralnim, estetskim i životnim kriterijumima. Svako drugo tumačenje nas vodi u duge polemike i gubitak suštine ženskog bića i odnosa među polovima - započinje svoje viđenje Verica Rakočević.

A potom citira čuvenu feministkinju Simon De Bovoar koja govori da "žena nije žrtva nikakve misteriozne sudbine; ne smemo zaključiti da je njeni jajnici osuđuju da večno živi na kolenima".

Verica činjenicu da su danas u dobroj većini žene u potrazi za materijalnom sigurnošću i statusom objašnjava "bombardovanjem" od rane mladosti, na globalnom nivou, pogrešnim modelom identifikacije.

- To ne isključuje postojanje i onih žena koje su pravo na izbor iskoristile za postavljanje svojih pravila. Nezavisne, samostalne, obrazovane i toliko svoje da stoje iza svake svoje odluke, ne gubeći ništa od svoje mekoće i ženstvenosti.

A da li Balkan postaje podesnije mesto za jednakost polova, osvešćuju li se muškarci ili im cela ta nametnuta propaganda stvara još veći animozitet prema feminizmu?

- Ne mislim da su muškarci u Srbiji drugačiji od onih u svetu. Generalno, muškarci su postali uplašeni mogućnošću žene da živi po svom izboru, oduzimajući im tako "gospodarsku titulu". Paralelno, imamo tihu osvetu koja se ispoljava prema onoj drugoj kategoriji žena koje jure materijalno i status, dovodeći ih u ponižavajući položaj. Tu onda snažna ambivalentnost zbunjuje muškarca - divi se samostalnoj ženi, ali mu prija ona koja zavisi od njega i to godi njegovoj sujeti.

Da li je negovana estetika prihvaćena u feminizmu?

Žene više nego ikada ulažu u plastičnu i estetsku hirurgiju, generalno u spoljašnji izgled, dok istovremeno govore o "samoprihvatanju". Da li je to paradoks?

Upitala sam svoju sagovornicu - mogu li te dve reči da koegzistiraju? Da li žena koja je sebe prihvatila ima potrebu za konstantim estetskim unapređivanjem? Koji je njen ugao?

- Da se ne lažemo, ne ulažu ništa manje ni muškarci samo je akcenat kritike više usmeren na žene. Mnogo se polemiše i pametuje na temu samoprihvatanja, isprazni i patetični saveti "lajf koučeva" koji treba da ubede ženu da je zadovoljna i onda kada suštinski nije.

- Sebe prihvatam kao ženu koja je pravila greške na svim životnim poljima, činjenicom da sa 75 godina nemam baš mnogo decenija ispred da uživam u životu, ali što bih prihvatila sebe oronulu, "zgužvanu" i bez energije ako to sve mogu malo da popravim i učinim sebe zadovoljnijom. Znam da ću navući gnev mnogih žena koje sebe "vole i prihvataju", ali smešno mi je potenciranje uživanja u starom oronulom licu i telu, potajno misleći "šta bi dao da sam na tvom mestu" - poentira Verica i dodaje da "treba da uživamo u svom odrazu u ogledalu, dokle god ne preterujemo".

S obzirom da je majka i jednog sina i baka muškoj deci, zanimalo me je da li je ovako inspirativne stavove prenela na njihovo vaspitanje i poimanje ženskog roda?

- Moji unuci su veliki dečaci koje je majka lepo naučila da je žena centar vasione i da zaslužuje postovanje, pažnju i ljubav. Sina sam učila istim vrednostima i ponosna sam što je divan tata svojim devojkama i požrtvovan suprug svojoj ženi - odgovara Verica.

"Ja sam vlasnik svog života, bez ikakve hipoteke na isti" 

Rakočević se izborila za sve svoje životne uloge - poslovne i životne. Kako ona gleda na tu novonastalu stigmu da je žena "potpuna" samo ukoliko je ostvarena u karijeri, majčinstvu, ali i u ljubavi? Koji segment je najmanje potreban za osećaj celosti?

- Vidite, to je tako individualna stvar. Sa kojim pravom bilo ko kome određuje definiciju "potpunosti"? Zar su žene koje su izabrale put profesije, a odrekle se majčinstva, nepotpune? Žene koje su se odrekle profesionalnog zarad majčinstva, da li su i one nepotpune?

- Ko tu definiše “potpunost”? Da li tim definisanjem poništavamo pravo na izbor i gubimo ličnu slobodu? Ja to ne mogu nikada - priča Verica, a volela bih da svi pamtimo.

Šta je, onda, potrebno ženi za sreću? U kojim godinama je Verica Rakočević istinski spoznala istu?

- Pravo na izbor, bez obzira na pravila koje postavlja okolina, po meni je prvi uslov za sreću. Istinski srećna sam postala sa 45 godina, kada sam se izborila za svoj put. Put kojim se ređe ide, pun neravnina, uspona i padova koji vodi do toga da ste apsolutni vlasnik svog života, bez ikakve hipoteke na isti.

"Trendovi su oružje za pokoravanje individualnosti"

Kažu da je moda odraz duha vremena i stanja društva, ako je to tačno šta današnja moda u Srbiji govori o nama? Moja sagovornica je u ovaj svet kročila još pre četrdeset godina, pa me je veoma intrigiralo koji je najgori modni trend kojem je svedočila?

- Uh, poznato je da trendove prezirem i smatram ih oružjem za pokoravanjem individualnosti. O modi u Srbiji ne bih pričala zato što smo na tu temu - zemlja paradoksa. Sa jedne strane, mnogo divnih talentovanih dizajnera koji su u egzistencijalnim problemima, a sa druge strane - "čopor dizajnera" koji nam prodaju maglu prosipajući nemoguće priče, besomučno koristeći "Pinterest". Bude mi žao prvih informisanih, nesnadjenih u moru ovih "inovatora" - nasmejala me je Verica svojim britkim sarkazmom i tačnim pogotkom u metu.

Jednom prilikom, moja sagovornica je izjavila da je Roksanda Iličić najveća srpska modna kreatorka, a ne ona.

Ipak, Rakočević je uprkos talentu i bezbrojnim mogućnostima ostala da radi i stvara u zemlji u kojoj to i nije isplativo, a to može samo velika žena. Da li je nekada zažalila zbog toga? Da li se oseća dovoljno priznato?

- Moja najbolja i najlepša osobina je što živim realan život. Znate, postalo je moderno samoobmanjivanje i virtuelna realnost, a tada gubite suštinu svog bića i živite u laži sa sobom. Moj veliki uspeh je trajanje. Svesna sam da mnogo znam kada je moj posao u pitanju i iskrena da budem to mi otežava život. Ne kažem da znam manje o modi od Roksande, ali takođe sam realna i svesna činjenice da je jedini istinski priznat dizajner u svetu, sa ovih prostora, Roksanda. Sve drugo je čeprkanje po modnoj bašti svetske scene.

- To što sam ja pored mnogih mogućnosti ostala u Srbiji je bio moj izbor, pre svega zbog dobrog poznavanja činjenica šta je i koliko potrebno za ulazak u "svet velikih". Nikada nisam zažalila zato što dobro znam šta je moje merilo sreće. Smešno mi je koliko smo istrajni u imitaciji svetskog glamura sa histeričnom željom da pobegnemo od suštinskog bića.

Rakočević ističe da je njeno najveće priznanje to što uspešno traje decenijama i ima verne klijente širom sveta.

"Izborila sam se da sve bude baš onako kako ja hoću"

Privodim kraju ovaj razgovor i razmišljam koliko toga bih još upitala ovu ženu, koliko bih mogla da učim od nje.

Kada kažem "Snovi", "Molitva za mir, "Ljubav", "Ja tako hoću" - nabrajam nazive Vaših revija. Kažite mi, o čemu Verica Rakočević danas sanja, na koji način voli, šta je za nju mir i da li je sve baš onako kako ona hoće?

- Sanjam neispričane modne priče za koje se nadam da ću imati vremena da ih ispričam. Istražujem nepregledne riznice našeg kulturnog nasleđa odakle crpim inspiraciju. Nadam se lepoj saradnji sa Etno mrežom i pokušavam da svetu prikažem sve lepote koje ove divne žene čuvaju od zaborava.

- Volim istim žarom porodicu, prijatelje, prirodu, svoj posao - kao da sam tek na početku. I da, izborila sam se za to da sve bude baš onako kako hoću.

Upitala sam svoju sagovornicu da izdvoji samo jedan epitet kojim bi opisala sebe i kako bi volela da bude upamćena.

- Verica Rakočević je žena za sva vremena - odgovorila mi je.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.