Na Jeleninom TikToku se okupilo 24.000 žena zbog straha od vožnje: Njoj je trebalo 10 godina da sedne za volan

Mnoge žene razvijaju strah od vožnje, zbog kombinacije faktora: prethodnih traumatskih iskustava sa automobilima, nedostatka samopouzdanja u vozačkim veštinama, opšte anksioznosti i društvenih pritisaka. Iako ovaj problem nije isključivo ženski, one razvijaju strah od vožnje, ne samo zbog sopstvene nesigurnosti, već i zbog stalnih poruka iz okoline, da "žena za volanom uvek paniči", da "ne zna da parkira i treba joj sto godina" ili da je "bolje da se ne meša u saobraćaj jer je osetljiva".

Strah od vožnje nije samo statistika ili stručni termin, to je svakodnevna realnost zapravo za mnoge žene. Jelena Tucaković to zna iz prve ruke. Pre 18 godina, kada je prvi put sela za volan, osećala je težinu straha koji paralizuje iznutra. Srce joj je ubrzano kucalo, ruke su joj se hladile dok je pritiskala papučicu kočnice, a svaki semafor delovao je kao nepremostiva prepreka.

Trebalo joj je 10 godina da samouvereno sedne za volan i doveze se do posla, odveze sina u vrtić, ode do supermarketa... Trebalo joj je deset godina da se suoči sa nečim što mnogi uzimaju zdravo za gotovo, da samim sedanjem za volan oseti slobodu umesto straha. Deset godina straha koji se meša u svaku odluku, koji menja svakodnevicu i sputava kretanje. Strah koji se ne vidi spolja, ali koji paralizuje iznutra, koji tera žene da izbegavaju ulice, da se voze samo kada nema gužve, da odlažu ono što žele jer društvo, očekivanja i sopstveni um stalno šapuću da "nije sigurno" i da to njima čak i ne treba.

Ovaj strah je više od panike na raskrsnici ili treme pred uključenje na auto-put, pa ipak, suočiti se sa njim jeste moguće – svaka vožnja, svako okretanje ključa, svaka pređena ulica postaje mali čin hrabrosti, korak ka slobodi koju strah godinama unazad pokušava da ograniči.

Njena priča je desetogodišnji put kroz izazove, male vozačke pobede i velike trijumfe.

Na njenom TikToku se okupilo preko 20.000 žena koje imaju isti problem

Ono što čini njenu priču posebno važnom jeste kako je ovaj strah prevaziđen, uz lični motiv i podršku okoline. Okidač je bio njen mali sin, koji je sa tri i po godine rekao: "Mama, suoči se sa svojim strahovima".

– Od 2007., kada sam dobila časove vožnje za 18. rođendan, bukvalno nisam sela u automobil da ga preparkiram. Deset godina. I onda je 2017. moj sin rekao: "Mama, suoči se sa svojim strahovima".

Iako je tada imao tri i po godine, shvatio je da mamu nešto uporno muči.

– Motivisao me je tako što je rekao, "mrak je dan, samo je promenio boju", u smislu - promeni perspektivu. I to sam stvarno videla kao jedan mali signal od neke više sile da treba da dam sebi priliku, bar da pokušam. Jer do tada nisam dala sebi šansu da znam da li mogu ili ne mogu i to često ženama i kažem. Ja na ovaj način vodim jedan, kako volim to da kažem, dnevnik jedne vozačice – počinje priču Jelena za Ona.rs.

Prvobitna odbojnost prema vožnji, objašnjava Jelena, došla je jer to nije bila njena želja – vožnja je bila poklon.

"Taj trenutak zrelosti je jako važan", ističe, i dodaje da uvek kaže devojčicama koje joj se jave: "Dajte sebi vremena. Samo se setite da je meni trebalo deset godina".

Danas, među milionskim brojem pregleda i lajkova na TikToku, Jelena uočava da joj se javljaju žene svih profesija – pedijatri, psihijatri, terapeuti, koučevi, frizerke – i one koje kažu da su probale dodatne časove, psihoterapiju, koučing. Ali često, posle razgovora, samo odjednom jave: "Uspela sam, izvozila sam". Jelena kaže da je to dokaz koliko nedostaje razumevanja i pažnje, i koliko ponekad jednostavno treba da neko kaže: "Probaj".

Od 10 minuta svakoga dana u automobilu do slobode

Tek sa 27, 28 godina, kada je razumela šta znači biti vozač i učesnik u saobraćaju, Jelena je počela da vozi. Otac joj je jednom rekao: "Kada si vozač, jednom nogom si u grobu, a jednom u zatvoru". Ništa motivišuće, zar ne, te je sasvim logično zašto je ova misao nekoga ko se tek opunoletio, doslovno odgurnula od vožnje.

Prve pobede bile su male, svakodnevne – deset minuta u automobilu, dvadeset minuta, prvih 10, 15 kilometara oko kuće i do posla. "Najveće samopouzdanje mi je davalo svaki put kad provedem više od deset minuta u automobilu."

Rutina je počela od kuće do posla, a izazovi nisu bili samo u vožnji, već u svemu što je pratilo – traženje parkinga, kružni tokovi, autoput, sipanje goriva. Strah od sitnica, poput pucanja gume, diktirao je njenu pažnju u početku. Okidači koji su je podstakli da krene dalje bili su jednostavni, ali moćni: potrebe svakodnevnog života, majčinstvo, obaveze koje su zahtevale da sama preuzima odgovornost u saobraćaju. I tako, prvi koraci postali su simbol lične hrabrosti, male pobede nad nelagodom i odbojnošću, dok je strah polako gubio snagu pred iskustvom i svakodnevnom praksom.

Jelena Tucaković primećuje da je u društvu vožnja danas shvaćena, a možda i prihvaćena kao opterećenje za žene, još jedna obaveza u moru svega što imaju. "Za žene to može malo da sačeka ili da se ne desi nikad", kaže. Nasuprot tome, muškarci prihvataju vožnju kao nešto što se podrazumeva – šansu da budu vozači čim stasaju.

Na svom TikTok nalogu, među svojom publikom, Jelena je naišla na potpuno drugačiju sliku, kada govorimo o tome kako muškarci gledaju na žene u saobraćaju. Muškarci hrabre žene, daju savete, raduju se kada žena zna neku caku u automobilu.

– Naišla sam na publiku koja je zaista podržavajuća, tako da ja nemam te podeljene muško-ženske uloge u vožnji.

Auto-škole su posebna priča

Negativna iskustva sa instruktorima u auto-školi ostavila su traga. Kada je sa 17 godina u sred vožnje pustila volan jer joj je ptica sletela na automobil, instruktor nije objasnio šta se dogodilo niti kako da se nosi sa nesigurnošću.

– Nije bio taj koji je rekao: "To je samo strah, neće ništa da se desi" – objašnjava nam.

Takvi trenuci pokazuju koliko je važno da se vozači, posebno žene koje u startu osećaju strah, adekvatno podrže.

Ono što nedostaje jeste edukacija koja uključuje psihološki aspekt vožnje, posebno kod kandidata koji osećaju strah. Instruktori treba da razgovaraju sa učenicima, da prepoznaju njihovu nesigurnost i da objasne da je strah normalan i prevodiv u iskustvo, da ne treba i da neće zauvek ostati prepreka.  Ova problematika postavlja veće pitanje: kako da sistem vozačkog obrazovanja postane inkluzivan i osnažujući, a ne samo tehnički i proceduralni? Jelena dodaje da bi bilo korisno da nadležne institucije i agencije za bezbednost saobraćaja organizuju debate, stručne radionice i kampanje koje prepoznaju strah kod svih – žena i muškaraca.

Vožnja, kako Jelena pokazuje, nije samo veština upravljanja automobilom ona je kako smo dosad iz njene priče shvatili, ipak i sloboda, i kontrola nad sopstvenim životom i izborom. Sistem koji ne razume emocionalnu komponentu vozačkog obrazovanja propušta da osnaži generacije vozača. I dok se mnoge žene još uvek bore sa strahom, jasno je da je moguće stvoriti okruženje koje podržava, razume i edukuje – i da svaka mala pobeda na putu ka vozačkom samopouzdanju zaslužuje priznanje.

– Da se na vreme bavimo nekim stvarima, verovatno ne bismo ni došli u ovu situaciju da se, evo, na mom nalogu 24.000 žena plaši i da se nekako identifikuje sa tim sadržajem. Ja sam sa 17 godina imala to negativno iskustvo sa instruktorom koji nije razumeo prosto da ja smatram da nisam za vožnju i da nisam dovoljno dobra. Ja sam njemu usred vožnje pustila volan kada mi je sletela ptica.I on me pita - "šta to radiš?" I čak nakon toga, kada je preuzeo volan bio potpuno u pravu, ali nismo imali razgovor šta se desilo, zašto se desilo, zašto sam se ja osećala nesigurnom iako znam da on sedi pored, ima duple komande... I on nije bio taj koji je rekao to je samo strah, neće ništa da se desi – priča Jelena i nastavlja:

– Zato bih mnogo više volela, evo i apelujem na sve instruktore, ali savesne instruktore, da se posvete svojim kandidatima dok su u auto-školi, a ne da zarađuju novac na dodatnim časovima. Primećujem da se sada svi tako oglašavaju - leče strah od vožnje. I malo sam bila ljuta, jer mi se javlja sve više žena, koje su imale iskustva kod nekih "popularnih instruktora" koji se sad oglašavaju na tu temu. Vidim ja to, neki me čak i zapraćuju. To se javilo nakon pokretanja ovog TikTok naloga i kada su videli da postoji veliko interesovanje i mogućnost za zaradu. Ja, na primer, nisam neko ko zarađuje od toga, nisam influenser, nemam sponzore. Prosto tu sam iz najbolje namere i želje da naše ulice budu bezbedne, jer kada izađeš u saobraćaj sa strahom od vožnje, što bi rekli, "u strahu su velike oči" i često nismo sami sa sobom dobro, kamoli da budemo sa pravilima, učesnicima u saobraćaju... Tako da je jako važno da ulazimo u automobil sigurni, nasmejani, prosto relaksirani i da to bude samo xy kilometara koji su pred nama i koji nas vode na neku super destinaciju, a ne milion pitanja – da li će neko da mi iskoči, da li će neko da mi trubi, da li ću nekog da čuknem dok se parkiram... Tako da bih zaista jako volela da se instruktori i auto-škole, možda neke i više nadležne institucije, agencije koje se bave bezbednošću saobraćaja posvete, da možda pozovu ljude koji su stručni, da imaju debate na ovu temu, da više razgovaraju. Jedna nova kampanja o vožnji da se pokrene i da bude generalno usmerena na taj strah.

Ista nam je muka

Strah od vožnje kod žena često nije samo strah od samog upravljanja automobilom. On je višeslojan: mešavina ličnih nesigurnosti, ali i ono vrlo važnije, nedostatka podrške u ranom iskustvu. Mnoge žene, kao što je Jelena Tucaković nama i posvedočila, od detinjstva uče da se oslanjaju na muškarce – oca, brata, supruga – "Pokazaće ti tata to kad ti bude trebalo" ili "Ma, samo pozovi muža pitaj kakva se to lampica upalila". Taj obrazac stvara osećaj zavisnosti i, često, podsvestan osećaj inferiornosti u situacijama kada treba samostalno reagovati.

Vožnja postaje i metafora za osamostaljivanje: kada odlučujemo gde idemo, kojom brzinom, bez oslanjanja na druge, učimo da preuzmemo odgovornost i da verujemo u sopstvene sposobnosti.

– Meni je vožnja terapija, slušam podcaste, muziku, relaksiram se i učim da kontrolišem svoje reakcije - kaže nam Jelena kako to izgleda danas.

Kada nam dalje govori o svojim iskustvima, Jelena Tucaković nam priča o poverenju, podršci i odgovornosti, ali i o ljubavi koju je ova tema iznedrila među ženama koje se suočavaju sa strahom od volana. Na njen nalog svakodnevno dolazi hiljade žena koje traže razumevanje, osnaženje i praktičan savet. Mnoge je pitaju da li je instruktor vožnje. Jelena objašnjava da nije, da ne može da sedi pored njih i vodi ih, ali ono što ona radi i način na koji prenosi isključivo svoja iskustva, uliva poverenje. Poverenje je ono što, kako sama ističe, često nedostaje u procesu učenja vožnje. Upravo ono što je njoj samoj nedostajalo kod prvog instruktora – pažnja, razumevanje i razgovor o strahu – danas postaje njena metoda da ženama pomogne da prevaziđu sopstvene blokade.

– Divna si, isti problem imam, zadnjih 10 godina nisam sela da vozim. Juče sam odgledala tvoje videe i rekla sam da od sutra počinjem polako ponovo da vozim – samo je jedna u nizu od preko stotinu poruka koje Jelena svakodnevno dobija. I tu smo se uverili koliko je važna dostupnost informacija i zajednica podrške, čak iako ne postoji instruktor fizički pored njih.

Hajde da se setimo empatije

Strah ne nestaje sam od sebe. Sedneš za volan i pomisliš: "Hoću li moći?" – i to je već prvi korak. Jelena svim ovim ženama, pa i sebi svakoga dana, jer ne valja zaboravljati, priča o tome kako strah ne treba da oblikuje naše odluke, kako ne treba da utiče na samopouzdanje i kako ne treba da nas sputava u svakodnevnim stvarima koje deluju trivijalno, a zapravo određuju koliko slobodno dišemo...

Sećanja na prvog instruktora, koji nije imao strpljenja da razume njenu nesigurnost, i kasniji susret sa instruktorkom koja je svaki njen strah prepoznala i razumela, pokazuju koliko je pažnja i razumevanje moćno oružje. Nije dovoljno samo "proći test", pravo učenje počinje kada te neko nauči da veruješ u sebe, da razumeš sopstvene granice i da ih polako pomeraš. Hiljade žena koje je Jelenina priča dotakla, koje su plakale, tražile pomoć, pitale kako da se pokrenu – to su ti trenuci kada shvatimo koliko je strah tiha prisila, ali i koliko je oslobađajuće kada se setimo da - nismo same, nismo nagluplje i samo mi ne možemo da naučimo, nismo mi nesposobne i operisane.

Jelena kaže: "Vožnja me naučila da je život niz mini-testova – saobraćaj, gužva, ljudi, situacije. I svaki put kada prođem kroz njih, učim koliko mogu da držim volan svog života čvrsto u rukama".

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.