„Spremna sam da odem“: Poslednji trenuci bake obolele od raka koja je izabrala asistiranu smrt

Kako izgleda kada čovek svesno bira svoj poslednji dan? Da li je to čin slabosti ili hrabrosti? Priča sedamdesetdvogodišnje Rouzane Spengler-Sims iz Kalifornije potresla je svet jer je otvoreno podelila svoje poslednje sate pred asistiranu smrt. Njene reči – „Spremna sam da odem, mirnija nego ikad“ – podstakle su raspravu o tome šta znači dostojanstven kraj života.

Dijagnoza koja ne ostavlja nade

Pre osamnaest meseci Rouzani je dijagnostikovan četvrti stadijum raka pankreasa. Bolest se proširila na druge organe, a uprkos agresivnoj hemioterapiji i zračenju, poslednji nalazi pokazali su da rak neumoljivo napreduje. Kada je shvatila da nema leka, odlučila je da umesto dugog umiranja odabere – kontrolisan odlazak.

U Kaliforniji je još od 2016. godine na snazi zakon Medical Aid in Dying (MAID), koji omogućava terminalno obolelim pacijentima da legalno kupe lekove za asistiranu smrt. Rouzana je donela odluku da upravo tim putem završi svoju priču.

Poslednje nedelje sa porodicom

Sredinom avgusta preselila se iz svog stana u Visti, severno od San Dijega, kako bi poslednje dane provela sa sinom Šonom, snajom Sindi i njenom sestrom bliznakinjom.

Dani su bili ispunjeni šetnjama kroz šume, pregledanjem starih fotografija i uspomena, ali i jednim neobičnim, dirljivim okupljanjem – „živim bdenjem“, gde su joj prijatelji i rodbina došli da, umesto žalosti, proslave njen život.

Priprema za poslednji dan

Na jutro svog poslednjeg dana, 31. avgusta, Rouzana je doručkovala papaju i mango – lagan obrok, jer stomak nije smeo da bude pun. Oko 11 sati stigla je doula za kraj života, osoba koja nije medicinski radnik, već pruža emocionalnu i duhovnu podršku umirućima.

Za taj trenutak Rouzana je imala još jedan plan – mikrodozu psihoaktivnih pečuraka. Kako je objasnila, to joj je pomoglo da dosegne mir i osećaj povezanosti s prirodom: „Želim da budem jedno s prirodom i da u miru zakoračim u sledeću fazu.“

Sam čin – i reči koje odjekuju

Plan je bio jasan: u 17 sati popiti lek protiv mučnine, a u 18 sati fatalnu dozu. Želela je da leži napolju, na bolničkom krevetu, okružena porodicom.

„Ne želim da me gledaju satima dok sam napola mrtva. Želim da brzo odem. Spremna sam da izbledim,“ rekla je.

Šira slika: zakon i dilema

Od kada je zakon MAID stupio na snagu u Kaliforniji, više od 4.200 ljudi izabralo je asistiranu smrt. Za odobrenje su potrebna dva nezavisna lekarska mišljenja i potvrda da pacijent ima manje od šest meseci života.

U isto vreme, Velika Britanija vodi žestoku debatu oko legalizacije. Predlog Zakona o terminalno obolelim odraslima izazvao je podeljena mišljenja u parlamentu. Jedni tvrde da zakon donosi „dostojanstvo i izbor“, dok protivnici upozoravaju na rizik zloupotreba i pritisaka na najranjivije članove društva.

Rak pankreasa – „tihi ubica“

Ova bolest svake godine odnese više od 100.000 života. Simptomi – bol u stomaku i leđima, gubitak težine, loša probava, žutilo kože – često se pogrešno pripisuju bezazlenim stanjima poput gastritisa ili IBS-a. Upravo zbog kasnog otkrivanja, većina pacijenata biva dijagnostikovana kada je bolest već u odmaklom stadijumu.

Večna tema – izbor ili tabu?

Rouzana Spengler-Sims nije želela da joj bolest oduzme poslednju reč. Svojim mirnim glasom i svesnim odlaskom otvorila je prostor za razgovor o tome da li čovek ima pravo da bira trenutak smrti.

Njena priča nije samo vest o jednoj ženi, već ogledalo pitanja koje tišti čitavo društvo: da li dostojanstvo znači boriti se do kraja – ili znati kada je vreme da se oprostimo?

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.