Stefanovi roditelji se nisu pogledali 20 godina, onda je mama izgovorila samo tri reči i promenilo se sve

Kad se ljudi raziđu, najčešće veruju da je to zauvek. Posebno kad iza sebe ostave godine tišine, razočaranja i zidove koje niko više ne pokušava da sruši. Ali život ume da napravi krugove. Ume da vrati ljude, ako ne jedno drugom - onda bar sebi.

Ovo su reči pisca Stefana Simića koje svedoče o tome.

Kada su se otac i majka rastali, pre 20 godina, a majka otišla od kuće,delovalo je da nikada više neće da se vide.Bilo je tu svega - mogao sam da gajim gnev, mržnju i sve što prati razlaz.Ili da pričam majci loše o njemu, njemu o njoj. Dugo već govorim samo lepo. On sam, ona sama - dva sveta odvojena tišinom.

Ni ne razmišljam da budu zajedno, ali želim da budu ljudi. Čuo je da će da se ruši kuća u kojoj živi. Prave nove zgrade, dok se ne dobije stan ili neko privremeno rešenje. Negde treba da budu do tada. Pričao je sa njom, a ona mu je predložila da dođe kod nas na selo. Malo smo tamo, malo u Beogradu. To je bilo nezamislivo do pre koju godinu.

Zid među njima bio je toliki, da je kineski, u odnosu na njih, obična baštenska ograda. Nije najvažnije da li će to da se ostvari - nego ta nada da i on i ona budu dobro, i sami sa sobom, i jedno sa drugim. Živimo u vremenu gde se sve razdvaja. Niko više ne može nikoga. Ali ti trenuci pažnjeznače više nego sve na svetu.

A meni u tome staje čitavo detinjstvo, kada se čitav moj svet svodio na te momente topline i nežnosti. Mislio sam da nikada više neću moći da ih spojim, ni na minut. Kada mu je rekla da može kod nje, dok se sve ne reši, to znači više od svih pobeda.

Niko ne zna koliko bola može stati u jednu običnu rečenicu."Možeš kod mene".

Prvi put mi je otac rekao: "Sine", a da to nije bio podsmešljivi ton.

Prvi put sam ja pričao, a on je samo slušao.

Dvadeset godina nisu ručali zajedno.

Dvadeset godina nisu prošetali zajedno.

Dvadeset godina nisu ćutali zajedno.

Ona oseća njegov strah da ne ostane sam.

Više ne može da mu bude žena, ali može biti čovek - što je mnogo, mnogo veće.

Za nju je sada on stranac, ali i neko koga je nekad volela. Ne traži joj više da je voli, nego da ga ne zaboravi.

Često gledam jedan porodični snimak, gde on ima trideset i nešto, a ona dvadeset i nešto. Momak i devojka, a on sada grabi ka osamdesetoj, a ona ka sedamdesetoj. Nisu isti. Ništa više nije isto - vreme ih je oblikovalo na svoj način.

Samo da se razumeju.

Oboje su rasli bez majke, došle su im kasnije maćehe, ali taj osećaj ostavljenosti nikada ih nije napustio.

Posebno što je otac živeo u toj kući, od rođenja, do sedamdesete.

Nije lako započeti novi život, na nekom drugom mestu, u tim godinamaa nemaš nikoga.

Ne ubija čoveka bolest, nego samoća, ovo prvo samo ubrza.

Još ima nečega što nije umrlo

Nije ovo priča o porodici koja se vratila sebi, niti o ljudima koji su se konačno razumeli. Ovo je tek nagoveštaj da, ispod svih slojeva prošlosti, još ima nečega što nije umrlo.

Ne traže oni jedno drugo - traže način da podnesu što su ostali sami. A dete, sada odraslo, posmatra sve to i zna: neće biti srećan kraj. Biće samo pokušaj da se ostane čovek, dok sve drugo oko njih polako prestaje da bude važno.

I možda je to jedina pobeda koju imamo pravo da tražimo.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.