Nikada se nisam kajala što sam spavala sa oženjenim muškarcima — i možda bih opet mogla

Ovaj tekst prenosimo sa portala Cosmopolitan, a napisala ga je jedna od njihovih novinarki, koja otvoreno i bez ustezanja deli svoja lična iskustva i stavove o temama koje su često tabu ili društveno osetljive.

"Oduvek sam bila iskrena i otvorena u vezi sa tim da sam spavala sa muževima, momcima i verenicima drugih žena — i da bih to mogla ponovo da uradim. Po mom mišljenju, šta drugi rade u svojim monogamnim vezama ili van njih nije moja stvar, niti moja odgovornost.

Seks sa 26

Prvi put sam imala seks sa oženjenim muškarcem kad sam imala 21 godinu, bila sam na završnoj godini faksa, a on je bio moj prvi „sugar daddy“. Sledećeg jutra, dok sam se vraćala Uberom sa jednog od onih velikih kazina u istočnom Konektikatu, mislila sam: „Pa, upravo si spavala sa tuđim mužem.“ Trebalo bi da osećaš nešto, zar ne? Ali ja sam osećala samo onaj oštar, zabranjeni uzbuđujući osećaj i tihu, pomalo bolesnu satisfakciju — znanje da nikada više neću morati da brinem da li sam dovoljna za nekog muškarca, jer to zapravo ne postoji.

Osećala sam da sam otkrila važnu, iako neprijatnu istinu, koja me je učinila pomalo nadmenom i superiornom, ali i u tajnosti uplašenom i razočaranom — kao dete koje je upravo saznalo da Deda Mraz ne postoji. Iako sam spavala samo sa jednim oženjenim muškarcem, u mračnim uglovima svog lukavog i ciničnog mozga već sam počela da sumnjam da svi varaju — a pod „svi“ mislim, naravno, na muškarce. Te večeri to mi se potvrdilo: Ako on još nije varao, sigurno bi želeo ili će jednom.

Uvukla sam se u to shvatanje kao u zastavu, ponosna što znam nešto što će moje drugarice tek teže naučiti. Naravno, bila sam svesna da se i meni može desiti da jednog dana budem na drugoj strani ove opasne igre. Ali me je tešila pomisao da ću bar tada biti spremna i da me neće zateći kao što mnoge žene bivaju iznenađene.

Te muškarce i te avanture sa njima doživljavam kao neku vrstu vakcine. Kažem sebi: „Uzmi otrov sada, pa će te kasnije zaštititi.“

I čudno je to kako sam takva. Nemam ni opravdanje, ništa što bi moglo da se objasni — roditelji su mi još uvek u braku i, koliko znam, srećni. Nikada nisam bila prevarena i nikada nisam varala svog partnera, osim možda ako se računa flertovanje preko poruka ili seks preko telefona, ili sastanci u mračnim barovima gde se nije ništa desilo, ali sam to želela.

U narednim godinama dodala sam još nekoliko „oženjenih muškaraca“ na svoj spisak. Mnogi su došli na isti način kao prvi — u aranžmanima „sugar datinga“, gde je podrazumevano da je jedna strana ili „oženjena, ali traži“ ili laže. Drugi su se pojavili na drugačije, ali ne manje klišeizirane načine — tajne veze na poslu, neželjene poruke na LinkedIn-u i slično. Nisam aktivno tražila takve muškarce, ali kada jednom „krstariš“ svetom preljube, varalice kao da to osete na tebi.

Šta sa onom drugom?

A šta je sa „drugom ženom“? Ženom koja kod kuće proverava telefon dok ja spavam sa njenim mužem, momkom ili verenikom, bilo u hotelskoj sobi ili na nekom neobičnom mestu? Ne osećam li sažaljenje ili ljubomoru? Prijatelji mi često postavljaju ta pitanja, verujući da njima ovakve stvari nikada ne bi mogle da se dese. Odgovor je: da, ne, ponekad — zavisi.

Zavisi da li možemo pretpostaviti da je ta žena pristala na dogovor i okrenula glavu — da ona dobija letnjikovac na nekoj obali i „2,5 dece“ i da joj je možda olakšanje što neko drugi spava sa njenim mužem umesto nje — ili je ona ta koja mu se smeška sa novim dijamantskim prstenom na Instagramu. Zavisi da li ste upravo bili sa njim u nekom diskretnom hotelu kada vam je saopštio da će uskoro postati verenik žene sa kojom vas vara već četiri godine, a vi ste otišli shrvaniji nego što ste mislili da je moguće.

Posle pet godina života sa „oženjenim i zauzetim muškarcima“, počela sam da se pitam da li samo sebi zagorčavam život.

Ipak, dok čekam noćni voz i osećam se glupo i jadno, znam da mi je bolje ovako. Radije ću ja plakati sama na peronu nego biti žena kojoj se on vraća sa mirisom na Chanel Chance. Jer svaki put kada si „druga žena“, podsetiš se da lako možeš postati i „ona žena“ — čak i one sa savršenim telom i uspešnim životom.

Više nego što želim stabilnost i dugoročnu vezu — zajednički troškovi, isto prezime i osmesi sa odmora — više se plašim da ne izgledam glupo kada neka druga žena, čije gole slike čuva moj verenik u telefonu, ugleda moj veliki dijamant i lažni osmeh na Instagramu.

Zato opet kažem sebi: „Uzmi otrov sada, pa ćeš biti spremna kasnije.“

Preventivna prevara

Jednom sam pokušala da objasnim svom tadašnjem partneru — koji, koliko znam, nikada nije prevario svoju ženu — da je ono što radim „preventivna prevara“. Znam (čitaj: bojim se) da ću jednog dana postati „ona žena“, pa sada uzimam osvetu na budućim muškarcima za koje sam odlučila da će me izdati — dok sam još mlada i mogu lakše.

On mi je odgovorio: „Ali nije to preventivno, on te i dalje može prevariti.“

„U redu, neka bude preemptivno,“ prihvatila sam.

Nekad bih bila ponosna što dokazujem svoje najgore sumnje i dokaze o muškarcima i braku. Ali posle pet godina života sa takvim muškarcima, počinjem da sumnjam da samo sebi trujem bunar bez potrebe. Možda taj početni sjaj i oštra oštrica uzbuđenja polako blede, ili sam samo starija.

U srcu sam romantičarka, i ponekad se pitam da li je vredno stalno gledati u ružne istine koje sam sebi ubedila da su nepobitne. Možda bih umesto toga želela da spustim naočare za sunce, popijem nešto slatko i gledam svet u ružičastom.

Na jednom kasnom brunchu, dok sam bila mamurna sa zgodnim (i slobodnim) hirurgom, pitala me je o čemu pišem. Nisam htela da mu kažem. Ta ružna istina koju sam nekada sa zadovoljstvom pokazivala sada mi je delovala neprikladno i neskladno sa mojom cvetnom haljinom i novim osećajem zaljubljenosti.

„Pišem o prevarama,“ rekla sam mu na kraju. „Da li si ti ikada prevario?“

Njegov odgovor je bio tipičan: „Ne, pa nekako... zavisi šta računaš.“ Ali uglavnom je njegov dosije čist. On je lep, ljubazan, normalan. Nije oženjen i nije dovoljno star da mi bude otac. A ponekad, dok mi stavlja ruku na butinu, pitam se kako bi bilo voleti i biti voljena od strane normalnog, ljubaznog i lepog čoveka — bez straha da ću jednog dana postati ona žena.

Nisam pokajnik i ne kajem se za te avanture. Ali nekada, dok mislim „Hoćeš li da dođeš kod mene da gledamo TV, dok ti stavljam noge u krilo“, poželim da mogu prigušiti sve te lekcije koje sam naučila kroz neveru. Ne bih ih menjala, ali bih ih možda poklonila ili prodala — kao usku haljinu u kojoj sam se osećala moćno sa 21, na nekoj žurci. Služila je svrsi, ali nisam sigurna da mi i dalje nešto znači. Možda mi više ne pristaje."

(Ona.rs/Cosmopoliten)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.