Evo zašto zajedničko roditeljstvo ne postoji: Moj bivši muž je "najskuplji bebisiter" na svetu

Moj medeni mesec s razvodom je prošao. Sišla sam sa euforije zbog kraja iscrpljujućeg pravnog procesa, dosadne papirologije i finansijske neizvesnosti. Navikla sam se na mir koji sada imam, čak ga ponekad i uzimam zdravo za gotovo.

Nema kajanja. Ipak, iza mene je toliko energije potrošene da se oslobodim besnog, nasilnog čoveka da nisam ni shvatila koliko će naši životi ostati zauvek isprepleteni.

Na papiru, sve deluje čisto — postoji plan o zajedničkom roditeljstvu, raspored, pravila. U praksi, moj bivši muž me i dalje mrzi. I to toliko duboko da je ta mržnja postala deo njegove svakodnevice.

Nadam se, možda naivno, da će jednog dana prestati da me vidi kao neprijatelja. Da će gorčina splasnuti, da ćemo moći da razgovaramo normalno o terminima preuzimanja dece, da sedimo zajedno na tribinama dok igraju košarku. Ali to se ne dešava.

Ispod te mržnje sigurno postoji bol, a ispod bola možda još uvek malo ljubavi. Ali on nije spreman da to pogleda u oči. Umesto toga, brižljivo oštri svoju mržnju i baca je ka meni kad god može.

U njegovoj priči ja sam negativac — i biću to, čini se, zauvek.

Nekada sam zavidela ljudima sa „srećnim brakovima“, a sada zavidim onima sa „srećnim razvodima“. Onima koji mogu da se dogovore bez uvreda, kojima komunikacija ne liči na rat.

Mit o „zajedničkom roditeljstvu“ posle konfliktnog razvoda

Niko me nije pripremio za to kako zapravo izgleda „zajedničko roditeljstvo“ kada je razvod bio rat. Možda zato što niko ni ne može. Jer ta ideja — da dvoje ljudi koji se ne mogu pogledati u oči odjednom funkcionišu kao tim — zapravo je apsurd.

Tokom razvoda, moj bivši je pokušao da izvuče sve što može. Na kraju smo se dogovorili van suda, ali ne zato što je želeo mir, već zato što je potrošio sav novac na kožnu fotelju i nakit.

Sistem nas nije podsticao na saradnju, već na sukob. Od prvog papira na kojem je pisalo „Ja protiv njega“, bilo je jasno da to nije proces lečenja, nego borbe.

Kada je sve bilo gotovo, trebalo je da nastupi olakšanje. Umesto toga, počela je nova faza — ona u kojoj i dalje moramo da komuniciramo, ali sada kroz mejlove i poruke. Jedna čitateljka mi je nedavno napisala da razvod s decom liči na to da razdvojiš dva boksera u ringu i kažeš im da nastave borbu — samo sada preko mejla, godinama. Nisam mogla bolje da opišem.

Tuga koja nema prostora da postoji

Postoji tuga koju ne umem da preradim. Tuga zbog kraja porodice, zbog svega što više nikad neće biti. Ali tuga traži tišinu, distancu, vreme. A ja ga nemam.

Mog bivšeg nisam videla skoro godinu i po dana, a i dalje ga ne mogu pustiti — jer on se javlja kad god želi, šalje poruke, optužuje, nestaje, pa se ponovo pojavi. Kao duh iz prošlosti koji neće da ode.

Ako je bilo nasilja u braku, biće ga i u razvodu

Razvod se često vidi kao oslobađanje, kao feministički čin kojim žene beže iz nejednakih i toksičnih odnosa. Ali istina je mnogo surovija.
Nepravda i zloupotreba moći nastavljaju da žive i posle razvoda — samo u novom obliku.

Mnogi muškarci brzo pronađu novu partnerku, preuzimaju ulogu „tate koji pomaže“, dok žene i dalje nose mentalni i emotivni teret svakodnevnog života. Planiranje obroka, rasporeda, poziva iz škole — sve to i dalje pada na nas.
Čak i kada postoji dogovor o deljenju vremena 50:50, neravnoteža ostaje. A većina nas ni nema tu mogućnost, jer realnost to ne dozvoljava.

Moj bivši živi sat i po od nas. Povremeno najavi da će se preseliti bliže kako bi imao decu svake druge nedelje — i svaki put napomene da ću tada morati da mu plaćam alimentaciju. Njegove fantazije o „ravnopravnosti“ ignorišu sve: ko vodi decu u školu, ko kuva, ko brine kad se razbole.

U stvarnosti, on je nestajao iz njihovih života mesecima. Deca su zbunjena, ja nemam odgovore. On se vrati kad poželi. Pravni dogovori ne znače ništa ako druga strana odluči da ih ne poštuje.

Mi ne „zajednički roditeljujemo“ — mi preživljavamo

Zajedničko roditeljstvo zvuči lepo na papiru, ali mnoge od nas zapravo žive neku drugu verziju — onu u kojoj jedna osoba zaista odgaja decu, a druga se povremeno pojavi.

Moj bivši je, realno, najskuplji „bebisiter“ na svetu: ponekad dođe, ponekad ne, pije dok su deca s njim, pušta im filmove za odrasle. Da nije njihov otac, odavno bih ga otpustila.

Pitala sam se nebrojeno puta da li je takav čovek dobar za njih. Ali dok nema fizičkog nasilja, društvo i dalje smatra da je „dovoljno dobar otac“.

U braku sam dve decenije verovala da mogu da ga promenim, da mu pomognem. Razvod me je naučio koliko sam nemoćna — i da ne mogu kontrolisati ničiji put ka ozdravljenju osim svog.

Ne postoji „savršena poruka“ bivšem

Posle razvoda, pokušavala sam da nađem način da komuniciram s njim bez konflikta. Pisala sam neutralno, pažljivo birala ton, skidala uzvičnike da ne delujem „previše emotivno“. A onda mi je jedna žena iz grupe podrške rekla: „Ne postoji savršena poruka.“

U pravu je. On me ionako vidi kao ludu — svejedno da li mu napišem najobičniju informaciju o rasporedu ili urlam. Njegova slika o meni ne zavisi od mog tona, nego od njegovog besa.

Nije surovo — samo iskreno

Zato i kažem: hajde da prestanemo da to zovemo „zajedničkim roditeljstvom“ ako to nije ono što zapravo jeste.
Razvod nije magično rešenje za nepravdu, niti nas pravni sistem štiti od emotivnog nasilja. U braku i u razvodu, jedina osoba nad kojom imam kontrolu sam ja.

I da — ljudski je biti povređen. Ljudski je naljutiti se. Ljudski je biti umoran od borbe.
Ali isto tako, ljudski je i ustati, nastaviti da gradiš život, da pokazuješ deci da mir postoji, makar samo u tvom domu.

Danas biram da se fokusiram na ono što mogu da kontrolišem — prijatelje, podršku, decu, svoj mir.

I kada zazvoni telefon i pojavi se još jedna njegova uvredljiva poruka, imam moć da spustim. I samo — odem.

(Ona.rs/YourTango)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.