Uzela sam prezime muža belca i nisam shvatala koliko će to uticati na ostatak mog života

U našim krajevima se podrazumeva da mlada uzme mladoženjino prezime i to je tako od pamtiveka. Iako sve veći broj dama odlučuje da zadrži svoje i doda muževljevo prezime, i dalje je najveća praksa da, kao porodica, imaju jedno prezime - muževljevo.

Međutim, u nekim sredinama to nije slučaj, pa je tako jedna devojka koja ima samo 21 godinu, preživela blago rečeno užas jer je uzela partnerovo prezime.

- Nisam želela da promenim svoje prezime. Odugovlačila sam kao mlada, vodeći unutrašnju borbu između želje da zadržim svoj identitet i želje da prihvatim svog muža, što je, prema tradiciji, podrazumevalo i njegovo prezime.

Mesecima posle venčanja borila sam se s tom odlukom, kroz šalu predlagala mužu da on uzme moje prezime - Šiozava. Ali ideja da beli muškarac uzme japansko prezime, i to kad imam tri brata koji će ga 'preneti dalje' - kao da bi to bio jedini validan razlog da se o tome uopšte razmišlja, svima je delovala apsurdno. Niko se, naravno, nije pitao zašto je mojoj beloj majci i snajama bilo sasvim normalno da uzmu japansko prezime bez imalo premišljanja.

Ali ako ne bih uzela muževljevo prezime, u konzervativnoj zajednici bila bih obeležena najgorom vrstom reči na 'F': feministkinja. Tako sam na kraju, iako nevoljno, ipak pristala. Ono što tada nisam razumela jeste koliko će ta odluka uticati na ostatak mog života, započinje priču ova Japanka.

Kako je došla do ove odluke?

- Dve godine ranije, sa 19 godina, prvi put sam posetila Japan u okviru univerzitetskog programa razmene. Tokom devet nedelja, kako se i očekivalo, potpuno sam se uronila u svoje nasleđe - povezivala se s porodicama domaćinima, vežbala jezik i upijala japansku kulturu. Ali kao multirasna osoba, shvatila sam da se i mene tamo smatra strankinjom, isto kao i moje bele kolege.

U Japanu, predstavljanja počinju prezimenom: Šiozava Arison desu. Pogledi Japanaca dok su analizirali moje lice, dok su im se u glavi 'okretali točkići', bili su mi itekako poznati. To je isti onaj pogled koji sam bezbroj puta videla i kod Amerikanaca pri upoznavanju - sužene oči, naborano čelo i neka verzija pitanja: 'Šta si ti?' ili 'Odakle si?' Ako odgovorim imenom grada i savezne države, sledi prevrtanje očima. 'Ne, nego odakle si zaista?'.

U obe situacije, zbunjenost je slična. U obe situacije, poruka je ista: Ti ovde ne pripadaš.

Oduvek sam znala da sam drugačija. Društvene definicije lepote nikada nisu odgovarale onome što sam videla u ogledalu. Sa pet godina rekla sam tati da bih volela da sam plava. Sa osam, jedan dečak je došao kod mene kući i rekao: 'Ti si samo jedna smrdljiva Kineskinja'. Moja bela majka me podsećala da ne zaboravim njenu polovinu mog porekla, ali deca na igralištu mi nisu dobacivala zbog njenog mormonskog pionirskog nasleđa, kaže ona.

Na Havajima se osetila prvi put lagodno

- Sa 14 godina posetila sam Havaje, gde sam se prvi put u životu osećala prijatno u svojoj koži. Nikada ranije nisam videla toliko ljudi koji liče na mene, koji bez problema izgovaraju moje ime, koji se ne zgražavaju na pomisao da jedu sirovu ribu. Tamo, hapa - havajski izraz za ljude mešane rase - nije značio 'egzotičan' ili 'drugačiji', već normalan.

Odrastajući sa prezimenom Šiozava u pretežno beloj sredini, bila sam 'ona Azijatkinja' gde god da krenem - na sportu, u crkvi, u školi, na poslu. Ali nikada neću zaboraviti prvi dan časa iz algebre 2, kada je Hejli Mijatake sela pored mene i kada smo se pogledale. Osetila sam nalet olakšanja, nekoga ko, bez ijedne reči, razume moj svet.

Beli ljudi često komentarišu oblik mojih očiju, povlačeći svoje prste ka uglovima sopstvenih očiju, kritikujući moje jer 'nisu bademaste', ponašajući se kao samoproglašeni čuvari mog prava da se smatram Azijatkinjom. Drugi me optužuju da napadam bele ljude čim pomenem rasu. Kažu da sam preosetljiva, da biram da se uvredim ili da pravim problem ni iz čega. Ili jednostavno ignorišu moje iskustvo uz frazu da 'oni ne vide boje'.

Nekoliko godina nakon što smo se venčali, čak je i moj muž rekao da sam bila 'odgajana kao belkinja'. Znate, žuta spolja, bela iznutra - kao banana. Ali i sam je naučio iz prve ruke da je takozvani američki 'lonac za topljenje' mit, kada ga je jedan čovek, dok sam ja stajala pored njega, pitao koliko sam dugo u Americi i da li govorim engleski. Drugačija.

Ko bi rekao da se sindrom varalice može primeniti i na rasu? Kako su se napadi na Azijate širom Amerike pojačali tokom pandemije, bila sam ogorčena. A u isto vreme, pitala sam se, da li je moja ogorčenost opravdana kao Azijatkinje, ili sam ipak autsajderka? Drugačija.

Možda bih i mogla da odbacim osećaj da sam varalica - da ga drugi nisu stalno potvrđivali. Nedavno sam u teretani nosila duksericu na kojoj je pisalo 'Asian American Girl Club', a jedan azijski trener mi je, ne baš direktno, ali dovoljno jasno, dao do znanja da ne misli da 'izgledam tako'. Zašto bi neko ko izgleda kao ja tvrdio da je Azijatkinja? Azijatkinja, ali ne dovoljno. Drugačija.

Iako sam oduvek imala poteškoća da definišem svoj identitet, kada sam promenila prezime, imalo je osećaj kao da je jedan opipljiv deo tog identiteta nestao. Bilo je dovoljno nekoliko minuta u lokalnoj kancelariji socijalnog osiguranja i par brzih potpisa - poslednjih koje sam potpisala kao Alison Šiozava - i ime koje sam ceo život ispisivala, izgovarala i branila bilo je nestalo.

To nije bilo olakšanje, kako su neki sugerisali, da ne moram više da 'brinem' o izgovoru i pisanju stranog imena. Moja azijska pripadnost više nije bila jasno vidljiva na bedžu sa imenom, na školskoj listi, na profesionalnoj licenci, pa čak ni na kreditnoj kartici. Nije bilo ni na mom jeziku kada bih se predstavljala.

Iako više nisam morala da slušam bezbroj neprijatnih izgovora svog prezimena, izgubila sam i automatsku vezu sa nasleđem koje veoma cenim. Prešla sam iz kategorije 'Azijatkinje' u 'etnički neodređenu', pa čak i u 'pretpostavljeno belu', sa pretpostavkom da je moje životno iskustvo isto kao kod bele osobe. Prešla sam iz pozicije da branim svoje japansko nasleđe u poziciju da ga moram dokazivati.

(Ona.rs/Huff Post)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.