Bili smo najlepši par u Jugoslaviji kad nas je rat rastavio: 35 godina kasnije potražio me je čovek bez ruke

Postoje ljubavi koje ne prestaju da postoje, samo se utišaju i sakriju u slojeve života.
Ostanu negde između neizgovorenih reči, starih slika i večernjih tišina u kojima duša zna da je neko negde, još uvek njen.

Tako počinje i priča žene iz Bosne i njenog Edina, ljubavi o kojoj se u njihovom mestu govorilo kao o nečemu posebnom.
"Najlepši par u Jugoslaviji" - tako su ih svi zvali dok su se držali za ruke i smejali kao da će to trajati zauvek.

Ali nije. Rat ih je rastavio u trenutku kada su tek počeli da planiraju zajednički život i razneo svet u kojem su verovali da ljubav može da pobedi sve.
Godinama kasnije, dok je u kuhinji mesila hleb, njen muž je tiho izgovorio rečenicu zbog koje se sve u njoj ponovo raspalo:
"Traži te neki čovek. Kaže da nema ruku... i da te dugo traži."

Ljubav koja je počela u mladosti

Upoznali su se još kao deca, u malom mestu u Bosni, i od tada su bili nerazdvojni.
Zajedno su išli u školu, sedeli jedno pored drugog, delili sveske, poglede i snove o budućnosti.

"Bili smo deca kada smo se upoznali, ali smo oduvek izgledali kao da smo stvoreni jedno za drugo. Gde god da smo se pojavili, ljudi su govorili: 'Ovo dvoje, kao iz filma.' Ljubav između mene i Edina bila je snažna, mladalačka, iskrena, čista."

Zajedno su završili srednju školu, zajedno se smejali i maštali, a o braku su pričali još pre nego što su napunili osamnaest.
Ali nisu stigli ni da se verе. Došao je rat.

"Bilo je to kao da ti neko preko noći iščupa dušu iz tela. Sve se promenilo. Ljudi su nestajali, granate su padale, komšije su postajale stranci. Edin je otišao da se bori. Meni su roditelji, u strahu, rekli: 'Pakuj se, idemo u Srbiju, ovde više nema života.' Nisam ni znala kako da mu javim. Ostala sam bez glasa, bez puta, bez načina da saznam da li je živ."

Život u Srbiji i pokušaj da se zaboravi

U Srbiji je pokušavala da živi, da se navikne, da preživi.
Udala se. Bio je to dobar čovek, tih, staložen, onaj koji je umeo da pruži sigurnost.
Ali njeno srce nije bilo celo.

"Dala sam sve od sebe da budem dobra supruga, dobra majka. Preselili smo se u Kragujevac, ovde sam stvorila dom i porodicu. Prezime sam uzela muževo, a sa prošlošću sam se trudila da se pomirim. Samo... nikada nisam zaboravila Edina."

Ponekad bi, kad svi zaspu, otvarala stari album.
Na prvoj slici - on u sakou koji mu je sama sašila, ona s punđom i osmehom do ušiju.
To su bili trenuci u kojima bi se vratila sebi, onoj devojci od pre rata, onoj koja je verovala da ljubav može da preživi sve.

Rečenica koja je vratila prošlost

Prošlo je 35 godina.
Jednog popodneva, dok je u kuhinji mesila hleb, muž je ušao i rekao tihim, zbunjenim glasom: "Traži te neki čovek. Kaže da nema ruku... i da te dugo traži."

U tom trenutku, nije morala da čuje ime.
"Znala sam. Nisam morala da pitam. To je on. Edin."

Drhtavim rukama je sela, srce joj je udaralo kao da hoće napolje. Suze su same krenule.
Muž je ćutao. Samo ju je gledao.

"Rekla sam mu: 'To je čovek kojeg sam volela pre rata. Nestao je, mislila sam da je mrtav.'
Bio je tih, ali nije rekao nijednu ružnu reč. Samo je klimnuo glavom.
Bilo je jasno, i znao je duboko u sebi, da je moje srce pripadalo nekome drugom, koga život nije dozvolio da zaboravim."

Edin bez ruke, ali sa istim pogledom

Edin je godinama tražio njen trag.
Preživeo je rat, ali je u jednoj borbi izgubio ruku.
Bio je ranjen, ležao po bolnicama, preživeo i ono što mnogi nisu.

Posle rata je otišao u Nemačku, radio šta god je mogao.
Svima je pričao o njoj, ali niko nije znao pod kojim prezimenom da je traži.
I onda je jednog dana, sasvim slučajno, sreo njihovu zajedničku drugaricu iz škole.

Rekla mu je: "Ona ti je u Kragujevcu. Udala se, ali je dobro."
Dala mu je adresu.

Nije znao da li je živa, da li će ga želeti da vidi.
Ali došao je.
Stajao je ispred kapije, isti onaj pogled, iste oči, samo bez jedne ruke.
"Nisam želeo da umrem, a da te ne vidim još jednom", rekao je tiho.

Susret posle 35 godina

Plakali su. Bez reči, bez pitanja. Samo su sedeli jedno pored drugog.

Nije bilo važno što je prošlo 35 godina, što ih je život odvukao na različite strane, što oboje sada žive druge živote.
Važno je bilo da se to jedno "zbogom", koje nikada nisu izgovorili, konačno dogodilo, ili možda jedno novo "zdravo".

Ljubav koja ne traži ništa

Da li bi mu se vratila? Ne zna.
"Imam porodicu, unuke, život koji sam izgradila. On je sada sam. Ponekad se čujemo, napišemo pismo, pošaljemo staru sliku. Ništa nepristojno, ništa što bi povredilo naše sadašnje živote, samo uspomene."

Ali zna jedno.
"Niko me nikada nije voleo kao Edin. I niko me nikada nije pogledao onako kako me on pogleda i sada, bez ijedne reči.
A to se pamti ceo život."

(Ona.rs / Still)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.