Radmila Savićević je najviše volela ovog kolegu: Bušila kulise da bi ga špijunirala, OVO nikada nije prežalila

Malo je glumica koje su uspele da obeleže čitave generacije, a Radmila Savićević bila je upravo takva, nežna, duhovita, topla i autentična. Njene uloge baka i dobrih, prostodušnih žena ušle su u istoriju domaće kinematografije, ali najveća priča njenog života nije pripadala filmu, već ljubavi koju je živela.

Rođena 1926. u Kruševcu, Rada je kao veoma mlada devojka, na gradskom korzou, ugledala Božidara Savićevića, godinu dana starijeg zubnog tehničara. Kažu da je to bio onaj retki, gotovo neverovatan trenutak kada se srce samo odluči. Ubrzo su se venčali, a Božidar je postao njen partner u svakom smislu te reči. Ona ga je čitavog života zvala samo jednim imenom: moj čovek.

Sudbina je htela da se i Božidar okuša u glumi. Počeo je 1948, pridružio se supruzi, i tako započeo put koji su delili sve do kraja života, od Kruševca, preko Niša, pa do Beograda. Gde je igrala ona, igrao je i on. Bili su tim koji se retko viđa, skroman, ali neobično snažan.

Rada je kasnije govorila da su glumci uvek bili „sirotinja“, ali i da nije žalila ni za čim. Živela je, kako je volela da kaže, baš onako kako je želela.

Njihova ljubav bila je nežna, ali i vatrena. Kolege su prepričavale da je Radmila bila veoma ljubomorna i to na presladak, gotovo filmski način.

Navodno je umela da razmiče kulise (a po Božidarovoj verziji i da ih probuši!) samo da bi videla kako izgleda scena sa nekom mladom partnerkom. Posle bi ga kroz smeh, ali odlučno, upozorila da zagrli malo manje. Bila je duhovita, britka i glasna, žena koja osvaja šarmom i iskrenošću.

Jedinu tugu u životu nosili su tiho, nisu imali dece. Ali tamo gde je život zatvorio jedna vrata, oni su otvorili druga: svu decu iz komšiluka, pozorišta i porodice voleli su kao svoju.

I tako su trajali, skladno, nežno, odano, sve dok ih smrt nije razdvojila. Radmila je preminula 8. novembra 2001. godine. Božidar je otišao samo godinu dana kasnije, kao da bez nje više nije umeo da živi. Danas počivaju zajedno na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana, tamo gde pripadaju - rame uz rame.

Iako nikada nije dobila priznanje "Dobričin prsten", koje joj je godinama izmičući ostalo neispunjena želja, 2003. godine, posthumno, dodeljena joj je nagrada "Žanka Stokić". Kasno, ali zasluženo.

Radmila Savićević ostala je simbol dobrote, iskrenosti i glumačke čistote. Iako je volela ceo narod, njeno srce je od početka do kraja pripadalo samo jednom - Božidaru. A takve ljubavi danas su retkost, čak i u filmovima koje je sama igrala.

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.