Zakazali smo raskid posle Dana zaljubljenih: Kako su dani prolazili shvatila da sam kupila kartu za čistilište

Imala sam deset godina kada sam upoznala devojčicu s kojom sam silno želela da se sprijateljim, pa sam joj revnosno slala mejlove i tri puta nedeljno u našem Google Plus četu kucala „Šta ima?“ sve dok nije postalo bolno očigledno da je nimalo ne zanimam i da sam joj, u najboljem slučaju, prijateljica treće kategorije. Sa 21 godinom, kada mi je momak s kojim sam bila u neodređenom odnosu priznao da ne vidi budućnost sa mnom, ponovo se javio isti onaj mučni poriv da ga molim, preklinjem, nagovaram i pritiskam da konačno uoči moju vrednost. Dok smo sedeli na mom krevetu, obasjani blagim svetlom IKEA lampe, napola u šali počela sam da nabrajam sve razloge zbog kojih sam, zapravo, vredna toga da budem izabrana. „Studiram psihologiju“, istakla sam ozbiljno, „pa mogu da te upoznam sa zanimljivim teorijama na koje nailazim. Nikada ti neće biti dosadno.“

Popularan citat pisca Dejvida Fostera Volasa povremeno ponovo postane viralan na Instagramu: „Sve čega sam se ikada odrekao nosilo je tragove mojih noktiju.“ On odražava grčeviti stisak kojim se držim svega do čega mi je duboko stalo. Možda i objašnjava zašto je moja instinktivna reakcija, kada je moj dečko posle godinu dana veze raskinuo sa mnom pre mesec dana jer je saznao da zauvek odlazi iz zemlje, bila da predložim da naš raskid zakažemo za mart. „Tako ćemo imati period hlađenja, da se naviknemo na međusobno odsustvo, a da ne skinemo flaster odjednom“, obrazložila sam. Kada je, pomalo nevoljno, pristao, odahnula sam.

Ali moj mir nije dugo potrajao, jer sam kako su dani prolazili shvatila da sam sebi kupila kartu u jednom pravcu za svojevrsno čistilište. Tehnički, i dalje sam bila u vezi, ali kako je on postajao sve hladniji i sve manje nalik sebi, suočavala sam se sa uznemirujućim neskladom: osoba do koje mi je stalo bila je živa i prisutna, ali je njegovo prisustvo delovalo isto kao i njegovo odsustvo. S jedne strane, savesno sam održavala privid normalne veze, a s druge sam se trzala svaki put kada bi me oslovio pravim imenom umesto uobičajenim nadimkom ili odgovorio na poruku posle šest sati tišine. Tek kada sam jedne večeri ukucala u Google „Imam osećaj da tugujem za nekim ko je još uvek živ“, naišla sam na termin „ambiguitetni gubitak“, koji je sedamdesetih skovala dr Polin Bos kako bi opisala gubitke koji su nejasni ili zbunjujući. „Svi doživljavaju ambiguitetni gubitak, makar kroz raskid, starenje roditelja ili odlazak dece od kuće“, navodi se na njenom sajtu.

U knjizi Ambiguous Loss: Learning to Live with Unresolved Grief, Bos ističe da je ambiguitetni gubitak najnepodnošljiviji oblik gubitka koji možemo osetiti u odnosima jer nas suočava sa „apsurdom neizvesnosti oko nečijeg prisustva ili odsustva“. U nedeljama nakon raskida gledala sam pravo u taj apsurd dok me uvlačio u neobuzdanu spiralu. Poluubedena da je za moju patnju kriv nepovoljan raspored planeta ili urokljivo oko zlonamernog „prijatelja“, ubrzo sam počela da pribegavam pomalo ezoteričnim praksama: pokušavala sam da razgovaram sa granom drveta nakon što sam na Instagramu pročitala o keltskoj tradiciji poveravanja drveću, pretraživala r/Tarotpractices subreddit u potrazi za besplatnim tumačenjima uz stalno isto pitanje: „Hoćemo li se pomiriti?“, dok sam istovremeno izvodila rituale pročišćenja solju kako bih se oslobodila uroka.

Kako se približavao Dan zaljubljenih, mučio me je novi niz nedoumica: kakav je bonton u ophođenju sa uskoro bivšim partnerom? Da li da mu čestitam? Da mu pošaljem snimak vidri koje se drže za ruke? Da očekujem da on čestita meni? Da pobesnim ako to ne učini? Još važnije, da li sam napravila strašnu grešku time što sam odložila raskid? Zbunjena, obratila sam se terapeutkinji za partnerske odnose Prači Sakseni iz Laknaua za uvid. „Zakazani raskid ima smisla posmatrati kao mehanizam regulacije“, objašnjava ona. „Odlaganje samog kraja omogućava da se intenzivne emocije smire, kako bismo kasnije sagledali odnos iz šire perspektive i doneli promišljenije odluke.“ Ipak, upozorava, neki ljudi biraju da odlože raskid samo kako bi izbegli suočavanje sa neprijatnim, lepljivim emocijama koje prate slomljeno srce, što na kraju može naneti još veću štetu jer prekida prirodan proces tugovanja.

Da li sam jedna od onih koji se očajnički drže veze iz straha od napuštanja? Da. Da li mi se to na kraju ipak obilo o glavu? Takođe da. Ispostavilo se, međutim, da nisam jedina. Dvadesetčetvorogodišnja Hanifa Šaik, koja živi u Australiji, takođe je prošla kroz zakazani raskid sa momkom sa kojim je bila dve godine, nakon što su njegovi roditelji insistirali da se oženi devojkom iz sopstvene (pakistansko-muslimanske) zajednice. Iako je tu informaciju znala od početka, nije smogla snage da raskine, pa su ostali zajedno još jednu bezbrižnu godinu. „Na kraju je shvatio da ne želi da bira između mene i porodice, pa smo odlučili da je vreme da stavimo tačku“, priseća se, napominjući da je sam dan raskida bio porazan za oboje.

Ipak, zakazani raskid ne mora nužno biti noćna mora. Nedavno se, recimo, u svetu upoznavanja pojavio termin „sunset clause“. U pitanju je strategija u kojoj dvoje ljudi unapred zakazuju raskid, još pre nego što veza zaista započne. Zvuči kao zaplet iz romantičnog romana sa Wattpada? Možda. Ali za dvadesetčetvorogodišnju Niharikу Nene to je bilo jedno od najromantičnijih iskustava koje je doživela. „Počela sam da se viđam s jednim momkom nekoliko meseci pre nego što sam se 2023. preselila u Veliku Britaniju, pa smo oboje znali da će se uskoro završiti. I on se selio u Saudijsku Arabiju, pa nam je činjenica da oboje ulazimo u nove faze života olakšala da pustimo jedno drugo.“ Na dan njihovog „raskida“ poklonio joj je knjigu i rukom pisano pismo, koje je pažljivo sačuvala kao podsetnik na prolaznu, ali ništa manje stvarnu nežnost koju su delili. Iako su vremenom izgubili kontakt, dodaje, i dalje se tog perioda seća sa velikom toplinom.

Pretpostavljam da, ipak, postoje argumenti u prilog unapred isplaniranom kraju. Bos se slaže: „Saznanje da je neko do koga nam je stalo istovremeno i tu i nije tu jeste tragično. Ali u toj zbunjenosti i nedostatku čvrstine kriju se prilike za kreativnost i nove načine postojanja koji imaju svrhu i potencijal za rast“, piše ona. I zaista, ovaj period me je primorao da usporim, izbliza sagledam svoje emotivne rane i naučim da sedim sa tom neizvesnošću. Ako ništa drugo, makar me je držao podalje od Hinge-a, što je, po mom mišljenju, veća pobeda.

(Ona.rs/Vogue)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.