Moj dementni muž je izgovorio: "Za Stefana!" I tako sam saznala da me je varao i da ima sina

Čitateljka se obratila savetnici magazina The Sun, Didre nakon što joj je suprug, koji boluje od demencije, priznao nešto što je uzdrmalo temelje njihovog skoro četrdesetogodišnjeg braka. Tvrdi da ju je varao dok je radio u inostranstvu i da iz te veze ima odraslog sina. Problem je u tome što ona ne zna da li sluša istinu koju je godinama skrivao ili sećanja koja je bolest nepovratno izmenila. Dok pokušava da razdvoji činjenice od posledica demencije, muči je pitanje na koje ne uspeva da pronađe odgovor: da li je čovek kog voli čitav život upravo priznao najveću tajnu svog života?

- Moj muž ima demenciju. Dijagnozu je dobio pre dve godine, a od tada se moj život polako promenio iz korena. Dane provodimo zajedno, brinem o njemu, vodim računa o svemu i trudim se da mu pružim što više mira i sigurnosti.

Oboje smo u šezdesetim godinama. U braku smo skoro četiri decenije, imamo dve odrasle ćerke i oduvek smo važili za jedan od onih parova za koje svi misle da će zauvek ostati zajedno.

Zato me je ono što je rekao potpuno slomilo.

Pre oko godinu dana držao me je za ruku i iznenada počeo da plače. Rekao je da mu je žao što me je izneverio dok je radio u Švedskoj. Tamo je proveo pet godina na početku našeg braka, ali nisam mogla da se setim nijedne situacije u kojoj me je povredio ili ostavio na cedilu.

Kada sam ga pitala na šta misli, promenio je temu.

"Za Stefana", rekao je podižući čašu

Nekoliko meseci kasnije, za Božić smo sedeli za stolom sa porodicom. Moj muž je ustao da nazdravi i, između ostalog, podigao čašu "za Stefana".

Zbunjeno sam ga pogledala.

Pitala sam ga ko je Stefan.

Mirno mi je odgovorio da je to njegov sin.

Mislila sam da je u pitanju zabuna. Demencija često ume da pomeša ljude, događaje i sećanja. Ali od tada je počeo sve češće da pominje istu priču.

Govori da je tokom godina provedenih u inostranstvu imao drugu porodicu. Kaže da danas ima sina koji bi trebalo da bude u tridesetim godinama, gotovo vršnjak naše mlađe ćerke.

Ne znam šta da mislim.

Šta ako govori istinu?

Najgore od svega je što jedan deo mene nikada nije bio potpuno siguran šta se dešavalo tokom tih godina kada smo živeli odvojeno.

Nisam imala razlog da sumnjam. Nikada nisam otkrila prevaru, nikada nisam pronašla dokaz. Ali sada, kada iznova i iznova pominje istu priču, u meni se javlja pitanje koje ne mogu da utišam.

Šta ako govori istinu?

A šta ako je sve posledica bolesti?

Kada pokušam da ga ispitujem, uznemiri se. Vidim strah na njegovom licu. Vidim da pati i odmah me preplavi griža savesti.

Ne želim da ga povređujem. Ne želim ni da ostatak života provedem pitajući se da li je čovek sa kojim sam provela skoro 40 godina skrivao nešto toliko veliko.

Didre odgovara

Pored svega što nosi dijagnoza demencije, sada se suočavate i sa bolnom neizvesnošću. Nije lako živeti između mogućnosti da je ono što čujete istina i saznanja da bolest može ozbiljno da utiče na pamćenje, povezivanje događaja i stvaranje novih verzija prošlosti.

Nažalost, možda nikada nećete sa sigurnošću saznati šta se zaista dogodilo. To je teško prihvatiti, ali upravo u prihvatanju te neizvesnosti često leži jedini put ka unutrašnjem miru.

Zbog prirode bolesti nemoguće je znati koliko su njegova sećanja pouzdana. Moglo bi vam pomoći da zapisujete ono što govori i pratite da li se priča vremenom menja ili ostaje dosledna.

Takođe, bilo bi korisno da razgovarate sa psihologom ili savetnikom. Nekada nam stručna podrška pomaže da se izborimo sa pitanjima na koja možda nikada nećemo dobiti jasan odgovor.

U ovom trenutku najvažnije je da ne ostanete sami sa teretom koji nosite. Briga o osobi sa demencijom sama po sebi je ogromno emocionalno opterećenje, a sumnje koje su se sada pojavile čine ga još težim.

(Ona.rs / The Sun)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.