Šta smo izgubili kad smo decu prestali puštati da sama idu u školu: Ove veštine imaju ljudi koji su sami išli

Sećate li se onih starih porodičnih fotografija na kojima deca sama idu u školu, s torbama i kutijama za užinu koje im se klate oko ruku? Gledala sam neke takve slike pre neki dan i shvatila nešto prilično jednostavno, ali važno: mi smo kao deca pešačili kilometrima pre nego što današnja deca nauče i pertle da vežu. I nismo bili nikakav izuzetak - to je jednostavno bilo normalno.

Danas se deca ostavljaju tačno ispred školskog ulaza, preuzimaju se na istom mestu i često se prate GPS-om u svakom trenutku između ta dva vremena. Razumem potrebu za bezbednošću i kao roditelj koji gaji dete u gradu, i te kako je razumem. Ali psihološka istraživanja danas otkrivaju nešto zanimljivo: ta samostalna pešačenja do škole oblikovala su nas na načine koje tek sada počinjemo da shvatamo.

Osobine nezavisnosti koje su se tada razvijale nisu samo nostalgija. To su temeljne životne veštine koje današnja deca, pa čak i odrasli, sve teže usvajaju.

1. Prirodno rešavanje problema, bez odraslih u pozadini

Kada imaš osam godina i ulica kojom uvek ideš do škole odjednom je zatvorena zbog radova, moraš da smisliš rešenje. Nema roditelja da pitaš, nema telefona da proveriš. Samo ti i problem koji čeka da se reši.

Sećam se da sam se jednom izgubila jer sam mislila da sam našla prečicu. Panika? Možda pola minuta. A onda sam se vratila nekoliko koraka unazad, prepoznala poznato dvorište i stigla u školu svega pet minuta kasnije. Taj mali uspeh delovao je ogromno.

Deca koja su sama išla u školu imala su takve „mini-krize“ više puta nedeljno: prometne raskrsnice, psi lutalice, lokve koje moraš da zaobiđeš, odluka da li da pomogneš drugu koji je ispustio knjige ili da rizikuješ kašnjenje.

Svaka takva odluka gradila je ono što psiholozi zovu izvršne funkcije - sposobnost da proceniš situaciju, doneseš odluku i deluješ samostalno.

2. Pravi osećaj za procenu rizika

Postoji razlika između stvarne i zamišljene opasnosti. Deca koja su sama išla u školu učila su to na instinktivan način. Da li su ti stariji klinci zaista pretnja ili samo glasni? Da li je prolazak kroz park stvarno opasan ili samo deluje jezivo?

Razvijali smo ono što se danas naziva „kalibrisana procena rizika“ - sposobnost da realno sagledaš opasnost, bez sulude hrabrosti, ali i bez paranoje.Koliko odraslih danas to nema? Ili idu glavom kroz zid, ili svuda vide opasnost. Mi smo sredinu učili iz iskustva, ne iz tuđih strahova.

3. Vreme za razmišljanje, bez strukture

Dvadesetak minuta u jednom pravcu, dva puta dnevno. To je više od tri sata nedeljno čistog vremena za razmišljanje. Bez ekrana, bez zadataka, bez odraslih koji usmeravaju misli.

O čemu smo razmišljali? O svemu i ni o čemu. Prežvakavali svađu kod kuće, smišljali šta ćemo reći simpatiji, izmišljali cele fantazijske svetove ili jednostavno primećivali kako se godišnja doba menjaju.

Psiholozi danas znaju da je ovakvo „lutanje misli“ ključno za kreativnost, emocionalnu obradu i sposobnost da budemo sami sa sobom - bez potrebe za stalnom stimulacijom.

4. Prirodna odgovornost i posledice

Ako izađeš kasno iz kuće - zakasniš u školu. Nema roditelja da objasni, nema opravdanja. Sam snosiš posledice.

To nas je učilo odgovornosti u njenom najčistijem obliku: sam navijaš alarm, sam pakuješ torbu, sam upravljaš vremenom. Ako zaboraviš užinu ili domaći - to je tvoj problem.Ta „stroga, ali fer učiteljica“ zvana prirodna posledica uradila je više za osećaj odgovornosti nego bezbroj predavanja ikada.

5. Svest o prostoru i snalaženje

Znali smo svaku pukotinu na trotoaru, svaku kuću sa opasnim psom, svako drvo koje prvo procveta. To nije bila samo pažnja - to je bila navigacija.

Istraživanja pokazuju da deca koja se samostalno kreću razvijaju bolje prostorno razmišljanje. Mentalne mape nismo gradili uz aplikacije, već kroz iskustvo. Znali smo više ruta, promene po godišnjim dobima, snalazili se po kiši i magli.

Danas mnoga deca, čak i tinejdžeri, imaju problem s osnovnom orijentacijom - ceo život su bili putnici.

6. Prirodno postavljanje socijalnih granica

Bez odraslih kao zaštitnog štita, susretali smo razne ljude: komšije koje vole da zapričaju, starije klince koji testiraju granice, uvek iste šale saobraćajca na raskrsnici.

Učili smo kako da budemo ljubazni, ali čvrsti. Prijateljski, ali ne naivni. Razvijali smo socijalnu prilagodljivost - sposobnost da reagujemo prema situaciji, a ne prema uputstvima odraslih.

Nije slučajno što mnogi odrasli danas ili ne umeju da kažu „ne“, ili idu kroz ljude bez osećaja mere.

7. Pravo samopouzdanje

Možda i najvažnije: samopouzdanje koje dolazi iz saznanja da možeš sam. To se ne uči na kursu.

Svaki uspešno pređen put, svaki rešen problem, svaka neprijatna situacija koju si sam izneo gradi duboko poverenje u sebe. Ne ono „svako dobija medalju“, već tiho, stabilno uverenje: snaći ću se.

Danas vidim mnogo mladih ljudi koji su pametni, obrazovani i talentovani, ali se ukoče čim situacija izađe iz okvira. Nikada nisu morali da se oslone samo na sebe u osnovnim stvarima.

Za kraj

Ne zagovaram da šestogodišnjake šaljemo same kroz nebezbedne delove grada. Vremena su se promenila i neke promene su dobre. Ali razumevanje onoga što smo izgubili može nam pomoći da pronađemo nove načine da deci vratimo ove važne veštine, prilagođene današnjem svetu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.