Svi misle da su nezainteresovani, a zapravo su najpametnij: Tihi ljudi rade 1 stvar koju većina ne primećuje

Sedela sam tiho za dovoljno večera da tačno znam kako ovaj scenario izgleda. Neko postavi pitanje. Troje ljudi odmah počne da govori jedni preko drugih. Ja sedim sa čašom vina, prevrćem ideju po glavi kao gladak kamen, razmatram sve uglove i razmišljam o tome šta zapravo želim da kažem. Dok budem spremna da doprinesem nečim smislenim, razgovor je već otišao dalje. Neko uvek pretpostavi da mi je dosadno, da sam tužna ili previše stidljiva da se uključim.

Istina je potpuno suprotna. Ja sam jedina koju zaista zanima šta je iko rekao.

Ovo se dešava na poslovnim sastancima. Dešava se u čitalačkim klubovima. Desilo se i tokom medijacije u mom razvodu, kada me je advokat stalno podsticao da više govorim, kao da tišina znači da gubim. Ono što niko nije razumeo, pa ni ja sama, sve dok nisam počela da čitam o neuronauci, jeste da se nisam povlačila iz razgovora. Naprotiv, ulazila sam dublje u njega. Dok su se svi ostali borili za vreme da dođu do reči, moj mozak je radio nešto potpuno drugačije.

Psihologija ima naziv za ono što se dešava u ovakvim trenucima. To nije stidljivost. Nije socijalna anksioznost. To je duboka obrada informacija i predstavlja suštinski drugačiji način kretanja kroz svet od onog na koji je većina ljudi navikla.

Šta se dešava u mozgu introvertnih osoba

Razlika počinje u samom mozgu. Istraživanja iz oblasti neuronauke pokazuju da introvertne osobe imaju viši bazni nivo kortikalne pobuđenosti, što znači da njihov mozak funkcioniše na višem nivou stimulacije čak i kada miruju. To nije slabost niti nedostatak, već razlika u načinu na koji njihov nervni sistem radi.

U praksi to znači sledeće. Dok ekstrovertna osoba može da se oseća nedovoljno stimulisano u tihoj prostoriji i da joj je potreban spoljašnji podsticaj, kao što su razgovor ili nova dešavanja, mozak introvertne osobe već obrađuje dovoljno informacija. Oni optimalan nivo pobuđenosti dostižu kroz unutrašnju aktivnost.

U igri su i različiti neurotransmiteri. Ekstroverti se više oslanjaju na dopamin, koji nagrađuje novinu i spoljašnju stimulaciju. Introverti se više oslanjaju na acetilholin, koji podržava smirenu i fokusiranu pažnju usmerenu ka unutra.

Dubinska obrada informacija i potreba za razmišljanjem

Dubinska obrada odvija se kroz specifičnu vrstu kognitivnog rada. Psihologija to naziva potrebom za spoznajom. To je osobina koja podrazumeva iskreno uživanje u zahtevnom razmišljanju. Ljudi sa izraženom potrebom za spoznajom ne učestvuju samo u razgovorima. Oni ih mentalno obrađuju.

Primećuju podtekst. Povezuju ono što je rečeno sa stvarima koje su čitali ili doživeli. Već su nekoliko koraka unapred i razmišljaju o implikacijama i kontradikcijama, pretvarajući razgovor u nešto složenije od njegove površine.

Tu dolazimo do ključne stvari. Tihi ljudi zapravo uopšte nisu tihi. Oni su samo glasni iznutra.

Šta tihi ljudi rade dok ćute

Kada sedim za stolom i ne govorim ništa, moj mozak prolazi kroz određeni niz koraka. Neko iznese tvrdnju. Ja je odmah proveravam u odnosu na ono što već znam. Razmišljam kako bi se mogla primeniti na nečiju situaciju. Pitam se šta ta osoba zapravo oseća ispod onoga što govori. Procenujem da li bi moj odgovor zaista nešto doprineo ili bih se uključila samo reda radi.

Ono što mnogi ne razumeju o tihim ljudima u grupnim razgovorima jeste da mi nismo isključeni. Mi filtriramo. Biramo šta vredi reći, a šta ne.

Istraživanja pokazuju da, kada se ljudi upuste u ovakvo reflektivno razmišljanje, njihov mozak pokazuje veću aktivnost u oblastima povezanim sa stvaranjem značenja, a ne samo sa produkcijom zvuka.

Jedno od najdužih psiholoških istraživanja o ljudskoj sreći, Harvard Grant Study, pokazalo je da ljudi koji održavaju manji broj, ali dubljih odnosa prijavljuju značajno veće životno zadovoljstvo od onih sa velikim, ali površnim društvenim mrežama. To nije slučajnost u načinu na koji se tihi ljudi kreću kroz svet. To je njegova suština.

Zašto se tišina često pogrešno tumači

Društvena cena ovakvog načina razmišljanja je stvarna. Istraživanja pokazuju da se ljudi koji ređe govore često procenjuju kao manje kompetentni, manje samouvereni i manje pogodni za liderske pozicije. Ironija je očigledna. Oni koji najpažljivije razmišljaju o onome što je rečeno često se doživljavaju kao odsutni.

Ovo pogrešno tumačenje prenosi se i na intimne razgovore. Jednom mi je neko rekao da sam dobar slušalac jer ne prekidam sagovornika. Morala sam da objasnim da to nije vrlina, već način na koji moj mozak funkcioniše. Kada neko govori, ja već povezujem njegove reči i razmišljam o tome šta zaista želi da kaže. Ako ga prekinem, prekidam i sopstveni misaoni tok.

Ipak, ta tišina može delovati kao pasivnost, nedostatak mišljenja ili nezainteresovanost.

Kada se dubina pomeša sa povlačenjem

Cena ovog nerazumevanja vidi se svuda. U zapošljavanju, gde se pričljiviji kandidati biraju pre promišljenijih. U učionicama, gde ocene za učešće nagrađuju performans, a ne obradu. U odnosima, gde se osoba koja razmisli pre nego što progovori često doživljava kao hladna ili nezainteresovana.

Posebno je izražena u situacijama koje zahtevaju emocionalnu povezanost. Neko podeli nešto ranjivo. Tiha osoba to upija, razmatra i pokušava da smisli odgovor koji zaista ima težinu. U međuvremenu, glasniji već nude rešenja, dele slične priče ili vraćaju razgovor na sebe.

Zastoj tihe osobe deluje kao nezainteresovanost. Najčešće je upravo suprotno.

Svet koji nagrađuje buku

Posle decenija tokom kojih su me pogrešno doživljavali kao stidljivu, shvatila sam sledeće. Svet je strukturiran tako da nagrađuje buku. Prilagođen je ljudima koji razmišljaju naglas i koji popunjavaju tišinu jer im je ona neprijatna. Normalizovali smo pretpostavku da više govora znači više razmišljanja, više angažovanja i više prisutnosti.

Psihološka istraživanja o autentičnoj introvertnosti pokazuju da to nisu mane ličnosti, već poseban kognitivni stil sa konkretnim prednostima. Ljudi koji dubinski obrađuju informacije donose bolje dugoročne odluke, verovatnije uočavaju etičke probleme pre nego što prerastu u ozbiljne posledice i grade smislenije odnose.

Kada sam prestala da se teram da govorim brže u grupnim situacijama, nešto se promenilo. Počela sam da biram reči sa namerom. Ljudi su me zapravo slušali kada bih progovorila, jer su naučili da se uključujem samo kada imam nešto zaista važno da kažem.

Tihi ljudi ne gube. Oni samo igraju drugačiju igru.

Sledeći put kada se nađete u prostoriji u kojoj se neko ne bori da dođe do reči, zapitajte se šta zaista vidite. Možda je u pitanju stidljivost. Možda socijalna anksioznost. A možda i neko ko razmišlja duboko i pažljivo, pretvarajući površni razgovor u nešto što zaista ima smisla.

Pravo pitanje nije zašto tihi ljudi ne govore više, već zašto smo odlučili da je govoriti više ono što je zaista važno. Možda nam upravo to promiče dok smo previše zauzeti time da budemo saslušani, umesto da zaista slušamo. Naučili smo sebe da se krećemo brzinom koju razmišljanje ne može da isprati.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.