Vreme čitanja: oko 5 min.
Bogat život Ivana Ivanjija: Od preživljenog logora, preko rada sa Titom, do budnog svedočenja o jednom vremenu
Vreme čitanja: oko 5 min.
Da li naziv njegove knjige "Moj lepi život u paklu" može da opiše sav optimizam i jačinu čoveka i vremenu koje ljudima nije naklonjeno
Srpski književnik i prevodilac Ivan Ivanji preminuo je u 96. godini u Vajmaru, u Nemačkoj. U blizini logora gde mu je nekada davno bila planirana smrt.
Preporučujemo
Otac moderne etike Imanuel Kant: Filozof koji nas bodri da imamo hrabrost da se služimo sopstvenim razumom
Senekine mudrosti kao vodič kroz život: „Čovek je nesrećan onoliko koliko misli da jeste"
Na sreću, smrt po njega nije došla tad, te smo mogli da od njega čujemo i pročitamo mnogo toga što može da čini jedan život i obogati sve one koji ga upoznaju.
On je rođen u Velikom Bečkereku, današnjem Zrenjaninu, 1929. godine, u porodici jevrejskih lekara koji su diplomirali u Nemačkoj.
U njihovoj kući se pored srpskog, dobro govorio i mađarski i nemački, a u istoj kući sa porodicom Ivanji stanovao je i paroh Srpske pravoslavne crkve. Zato je govorio da nema maternji, već guvernantski jezik. Kako je navodio, guvernante su sa njim pričale na nemačkom, roditelji su međusobno govorili na mađarskom, sa celim svetom su pričali na srpskom.
"Najzanimljivije doživljaje imao sam, ali i najviše novaca u životu zaradio, zahvaljujući nemačkom jeziku", piše Ivanji u knjizi "Titov prevodilac".
Rano detinjstvo
Pre početka Drugog svetskog rata, Ivan je kršten u protestantskoj kalvinističkoj crkvi, a po ideji oca koji se pokrstio u Lajpcigu kao verovanje da će to biti spas od progona Jevreja.
Po završetku puča 27. marta, roditelji su Ivana poslali kod strica u Novi Sad, a mlađu sestru Ildu kod tetke u Suboticu. Pohađao je mađarsku gimnaziju, a dugo vremena nije znao ništa o roditeljima, koji su u međuvremenu uhapšeni i odvedeni u Jevrejski logor Zemun na Satrom sajmištu. Otac mu je ubijen u logoru Topovske šume krajem 1941. godine, a majka je ugušena u kamionu na putu prema Jajincima u proleće 1942. godine.
"Telegrafski kratko saopštiću neke činjenice koje su neophodne da se kao ekspoze sagleda razvoj mog lepog života sa kratkim izletima u pakao. Tetka Olga, njen muž Endre, moja sestra Ildi, čak i baba po majci, Gizela, ostali su živi u logoru Bergen-Belzen i vratili se u Suboticu. Ujka Pištu, njegovu ženu i dvoje dece ugušili su izduvnim gasovima vozeći ih iz logora Staro sajmište kroz Beograd u onom specijalnom esesovskom kamionu dušegupki o kome su već mnogo pisali, ali meni je to konkretan deo porodične istorije. Na isti način ubijena je i moja mama. Tata je bio u logoru Topovske šupe i odatle su ga odveli da bi ga streljali kao taoca. Imao sam još jednog ujaka, Sašu, sreo sam ga samo jedanput ili dvaput u životu, kažu da je bio bogat i lep, njega, takođe sa ženom i dvoje dece, ubili su u Jasenovcu. Još jedan ujak, Imre, inženjer, oženjen Srpkinjom, Budimkom, veći deo rata proveo je u nekoj našoj zabiti, gde su ga krili njegovi zidari", piše Ivan Ivanji u knjizi 'Moj lepi život u paklu'.
"Što sve skupa znači da je moja baba, vrativši se iz logora, mogla da ustanovi da je izgubila troje dece, a život je sačuvalo dvoje, što za jevrejsku porodicu na našim meridijanima predstavlja prilično pozitivan ishod. Da li to sme tako da se kaže? E, pa ja smem, ali teško drugima ako bi se usudili da takvim tonom pišu o paklu koji je predstavljao prolog za moj lepi život", dodaje u istom delu.
Hapšenje 1944. godine
U martu pomenute godine, Ivan je bio uhapšen u Novom Sadu da bi potom bio odveden u sabirni logor za Jevreje u Subotici koji je bio pod mađarskom upravom. Prebačen je potom u Baj, a onda je deportovan u logor Aušvic i kasnije u koncentracioni logor Buhenvald gde ostaje do aprila 1945. godine, piše "Vikipedija".
Tek na jesen iste godine se vraća u Kikindu, a onda i u Novi Sad, gde završava Srednju tehničku školu i tada se prvi put zaposlio u Kulturno-umetničkom društvu.
Radi kao novinar i prevodilac
Ivan Ivanji je radio kao urednik listova "Mladost" i "Omladina", a postao je i nastavnik Srednje tehničke škole u Beogradu. Prvi prevodilački posao dobio je 1965. godine, kada je angažovan kao prevodilac Petra Stambolića, tadašnjeg predsednika Saveznog izvršnog veća. Spletom okolnosti, počeo je povremeno da prevodi i za Josipa Broza Tita, kada je zadobio pažnju Koče Popovića koji ga je zapravo i odveo Titu.
Ivanji je bio savremenik naših njavećih pisaca, te je ostavio tragove susreta i sa našim nobelovcem Andrićem i sa dvojicom nemačkih dobitnika Nobelove nagrade.
"Ivo Andrić i Miroslav Krleža za mene su do tada bili polubogovi, a onda su se pokazali kao sujetni, ljubomorni, ali svakako zanimljivi, ipak ljudi od krvi i mesa. Zahvaljujući pokušaju da prevodim poeziju i dobrom vladanju nemačkim jezikom približio sam se umetnosti baratanja rečima. Sticao sam nova poznanstva u svetu literature", piše u knjizi "Titov prevodilac", dalje opisujući susrete i doživljaje s laureatima Nobelove nagrade.
Zahvaljujući Andriću kasnije je upoznao i Gintera Grasa.
Od 1974. godine bio je savetnik za štampu i kulturu ambasade SFRJ u Bonu, a prvi put je boravio u Istočnoj Nemačkoj kao prevodilac Marka Nikezića.
Multitalentovanost
Bio je pedagog, novinar, dramaturg, ali i diplomata, prevodilac i od rane mladosti je objavljivao poeziju, prozu, eseje, drame i bajke. Objavio je i knjigu svojih sećanja "Titov prevodilac" u kojoj je pisao o vremenu kada je radio za njega. Napisao je ukupno 26 romana. Na nemački je, pored ostalih, prevodio Kiša i Albaharija, sa nemačkog na srpski Brehta, Borherta, Grasa, Bela, Encensbergera, Jaspersa. Prevodio je mađarsku poeziju, a njegova dela prevođena su na nemački, engleski, mađarski, italijanski, slovenački, slovački i češki jezik.
Ispred njegove kuće postavljen je kamen sećanja autora Guntera Demniga kao obeležje stradanja i sećanje na članove njegove porodice.
Ivan Ivanji, kakva koincidencija, umro je na Dan pobede, 9. maja.
Kako je napisao njego sin Andrej Ivanji, "otišao pod svojim uslovima".
"Blagoslovio je naslovnu stranu za svoju novu knjigu koju objavljuje Laguna pod naslovom 'Bilo jednom u Jugoslaviji', imao književno veče u vajmarskom pozorištu, otvorio Muzej prinudnog rada u Vajmaru, dao sijaset intervjua za nemačke medije, večerao špargle i popio belo vino u Geteovoj omiljenoj kafani “Beli labud”, pričao o svom belom labudu Dragani, otišao u Hitlerov omiljeni hotel 'Elephant' gde je fireru u inat voleo da odseda, legao u krevet i zaspao, ovog puta zauvek, i to na Dan pobede nad fašizmom 9. maja 2024. u 96. godini.
U gradu u koji su ga nacisti bili deportovali pre tačno 80 godina sa namerom da ga ubiju. Bio je obavio posao. Njegovo dvoje dece, četvoro unuka i troje praunuka malo mu zameraju što nije doživeo stotu. Ali, šta da se radi, uvek je bio svojeglav."
Samo čovek njegove dubine mogao je, u jednom od nedavnih intervjua reći:
"Moja situacija unekoliko je specifična jer sam s dvanaest godina izgubio roditelje, pa je usledio logor i tako dalje, dosta sam o tome govorio, ali ostalo je bilo sasvim lepo".
(Ona.rs)
Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).
Povezane vesti
Kilijan Marfi mrzi slavu, nije mu jasno što zarađuje toliko novca: U kući nema internet, a sve duguje supruzi
Video: Selić: Naredni sajam knjiga biće održan od 19. do 27. oktobra 2024. godine
Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Najnovije iz rubrike On
U Gradu svetlosti ovo su 3 muzeja koja morate posetiti: Jedan će uskoro biti zatvoren
Jovanka već 11 godina sama radi kao vulkanizerka: "Ruke možeš da opereš kad se isprljaju, ali obraz ne"
Jedan od najvećih i najstarijih manastira za Srbiju je i najznačajniji
