Da li je Božić promenio čoveka? Vladeta Jerotić o tome da li je dolazak Hrista učinio svet boljim mestom

Vladeta Jerotić je bio jedan od najvećih srpskih intelektualaca, psihoterapeut, filozof, pisac i prevodilac. Njegova dela i učenja duboko su oblikovala našu kulturu i razumevanje psihologije, religije, i ljudske prirode. Jerotić je bio poznat po tome što je spajao duhovnu mudrost i psihološke principe, pružajući svetao put ka unutrašnjem razumevanju i moralnom uspinjanju. Njegove reči su uvek imale težinu, jer su dolazile iz srca, kroz dugogodišnje iskustvo u pomaganju ljudima da se suoče sa sopstvenim nesigurnostima i pitanjima o životu i smrti.

Na Božić, kada slavimo rođenje Isusa Hrista, često se postavlja pitanje da li je čovek postao bolji od dolaska Isusa. Ovo pitanje dodiruje srž ljudske prirode i naše duhovne evolucije, a odgovor na njega pružio je upravo Vladeta Jerotić sa dubokom pažnjom i razumevanjem.

Pa iako u ovom tekstu, zapravo iznosi sumnje i razmatranja o tome da li je čovek postao bolji od dolaska Isusa Hrista, naš filozof nije izričito dao jasan odgovor. On, zapravo, postavlja pitanje, ali u svom odgovoru ukazuje na to da, iako je dolazak Isusa Hrista u svet označio veliki prelom u istoriji, čovek nije nužno postao bolji.

Iako su se društva i civilizacije promenile kroz istoriju, Jerotić smatra da su ljudi i dalje suočeni s istim unutrašnjim dilemama kao što su ljubav, mržnja, borba s sopstvenim slabostima i želja za boljim svetom. On se pita da li je spoljnji napredak (kao što je tehnološki napredak) zaista doveo do unutrašnje promene čoveka. Čovek i dalje mora da se bori sa svojim unutrašnjim nemirima i nije nužno postao bolji uprkos svim spoljnim promenama.

Dakle, on ne veruje da je čovek postao bolji od dolaska Isusa, već smatra da su temeljna ljudska pitanja i borbe i dalje prisutni, a njegove reči na ovu temu ostaju duboko urezane u sećanje svih koji su imali priliku da ga slušaju, jer ne samo da pružaju odgovor, već i pozivaju na introspekciju i preispitivanje vlastitog puta:

"Muči me misao, a i sumnja, da li je čovjek postao bolji od vremena dolaska Isusa Hrista u svet. Kako je vaše mišljenje kao psihoterapeuta i hrišćanina?

Priznajem da i mene muči slična misao, a i sumnja. Dolazak Isusa Hrista u svet, pre 2000 godina, mnogo čemu je označio prelomu istoriji. Lična poruka ljubavi odličnosti Božije kao drugog lica Svete Trojice, po silini i sveobuhvatnosti ove ljubavi, nepoznata i nezabeležena u poznanci na toj istoriji čovječanstva i u njenim religijama, odjeknula je celim zemljanim šarom i doprla do najstarije civilizacije i u najudaljenije krajeve sveta.

Tok istorije, prvenstveno u zemljama u kojima je hrišćanstvo prevladalo, bitno je izmenjen i, reklo bi se, primetno ubrzan od pred 2000 godina. Sam pojam istorije i istoričara dobio je od toga prelomnog perioda novo značenje. Grčkorimska civilizacija je propadala. Rađala se hrišćanska civilizacija i kultura.

Sve što sam do sada u najkraćim crtama izneo malo kod značajnih kulturnih ljudi u svetu osporava. Vaše pitanje međutim ostaje neodgovoreno. Naime, da li se i koliko čovek, neka to bude hrišćanski čovek, istinski promenio? Da li je postao bolji? Da li ga je Hristova ljubav bar malo okrznula ili je sve u čoveku ostalo po starom, što bi trebalo onda da znači da je biološko u njemu, svejedno kako poreklo tražili svemu što je nagonsko u čoveku i dalje jače od duhovnog.

Da li se, bar u svesti savremenog čoveka, bori homo religiosus sa homo naturalis? Prirodu, da izgoniš vilama, opet će se natrag vratiti. Davno je primećeno da je najviše ratova u istoriji čovječanstva bilo od vremena pojave tri monoteističke religije: judaizma, hrišćanstva i Islama.

Zar se takav tragičan ishod očekivao od religija jednog Boga, jedne pravde, jedne vere, nade i ljubavi? Ostavimo trenutno po strani ratovanja hrišćanskih zemalja sa nehrišćanskim narodima, kao što su bili Zapadni Goti, Alari langobardi, pre i za vreme Karla Velikog, Persijanci, pre primanja Islama, Mongoli, Atila, Avari, Tatari. Strašniji su bili verski ratovi između samih hrišćana, krstaški ratovi, katoličko-protestanski, u novijem veku čak ratovi među pravoslavnim narodima, Srbi i Bugari, Bugari i Grci.

Ratni užas kao da se približavao vrhu Suncu kada su počeli ratovi između monoteističkih religija, hrišćanstva i Islama, Islama i judeizma, ratovi koji se tek razbuktavaju u XXI. Veku. Preteći, a apokaliptiškim krajem čovečanstvu.

Sve žalosne činjenice koje smo izneli i mnoštvo nespomenutih zbunjuju naš um i pritiskeju naše srce kao hrišćana. Nesumjivo religiozni filozofski mislilac Nikola Iberđajev skoro da je nemilosrdan kada piše. Beskorisno je govoriti o svrsi shodnosti svetskog istorijskog toka. Poklonici teleološkog pogleda na svet žele da u temelje objektivnu svrsi shodnost u svetu. Promisao Božije u svetu jedino je dopustiva kao nepoznata tajna, a ako se teološka učenja racionalizuju, to je uvijek uvredljivo i za dostojanstvo Boga i za dostojanstvo čoveka.

Da li nas ove reči Berđajeva mogu zadovoljiti i umiriti u našem davno-davnašnjem iskrenom vapaju, čas molitvenom, čas očajnom? Zašto Bože opet rata ne mir, ponovo mržnja, a ne ljubav, iznova osveta, a ne opraštaj? Ove nas reči Nikolaja Berđajeva mogu delimično umiriti, čak delimično dovoljiti i sam na šum, ali uvijek i samo onda, kada skrenemo pažnju sa krvave svetske pozornice istorije na sebe samog, na pojedinačan život svakog čoveka, na njegov put, ako ga je osmislio bilio od individue do ličnosti, od ličnosti do ličnosti onog koji nas je stvorio."

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.