Laušević oči u oči s ocem mladića kog je ubio u Podgorici: Žarka stigle iste reči posle mnogo godina

Na snimanju filma "Heroji Halijarda", pred kamerama i celom ekipom, Žarko Laušević je stao. Nije to bio trenutak glume — bio je to trenutak života. Jedna replika, nekoliko reči, otvorili su rane koje je godinama pokušavao da zaboravi. I upravo tada, pred svedocima umetnosti i sudbine, Žarko je izgovorio svoju najtežu rečenicu.

Na filmskom setu, pod teškim reflektorima i u senci ratničkih replika, desilo se nešto što ni najbolji scenarista ne bi mogao da napiše.
Žarko Laušević, čovek koji je proživeo tragedije veće od sudbine mnogih svojih likova, suočio se sa duhovima prošlosti upravo u trenucima dok je stvarao svoju poslednju umetničku priču.

U trenucima kada je kamera snimala, a svi na setu zadržali dah, prošlost je nepozvana ušla na vrata — i to kroz samo nekoliko reči, istih onih koje je godinama pokušavao da zaboravi.

Replika koja je slomila tišinu

Na snimanju filma "Heroji Halijarda", u režiji Radoša Bajića, Laušević je igrao ulogu oca — Kostu — koji, posle prebijanja sina, izgovara rečenicu punu očajanja:

"Kapetane, kako mi onako unakaziše sina. Nisam ja svoju decu našao na bunjištu da ih tako neko skrnavi i ubija."

Ali dok su farovi svetlili, kamera bila spremna, a cela ekipa napeto čekala početak snimanja, Žarko je odjednom zastao. Njegovo lice se zacrvenelo, grlo mu je igralo, a pogled potražio reditelja.
Radoš Bajić, koji je do kraja života ostao obeležen tim trenutkom, priseća se:

– Vidim, Žarko mi maše rukom, traži da porazgovaramo. Povukli smo se u stranu, a on me gleda pravo u oči, teško diše i kaže: "Ja ovu rečenicu ne mogu da izgovorim." Pitao sam ga zašto, a on mi, drhtavim glasom, kaže: "Zato što je baš te iste reči, na suđenju meni, izgovorio otac mladića koga sam ubio..." – ispričao je Bajić.

U tom trenutku, ceo set zanemeo je. U studiju je zavladala tišina koja je bila glasnija od bilo kakvog krika.

Stare rane koje nikada nisu zarasle

Lauševićeva sudbina nosila je težinu koju nije mogao sakriti ni iza najsloženijih uloga. Godine 1993. godine, u Podgorici, Laušević je, u samoodbrani, upucao dvojicu mladića, a trećeg teško ranio. Iako je osuđen i izdržao kaznu, ovaj događaj ga je obeležio za ceo život.

U autobiografskim zapisima i intervjuima, Žarko je govorio o teretu krivice koji nikada nije napustio:

"Nema te zatvorske kazne koja može da olakša dušu. Postoje stvari koje se ne mogu ispraviti, ma koliko godina da prođe."

Živeo je tiho, povučeno, gotovo u bekstvu od samog sebe, i retko kada je dozvoljavao prošlosti da ga sustigne javno.
A ipak, na tom setu, suočavanje je bilo neminovno.

Trenutak kada je odlučio da izgovori rečenicu

Posle razgovora sa Bajićem, u trenutku unutrašnje borbe koja je trajala minutima, Laušević je, kako kaže reditelj, podigao ruku i pozvao ga nazad:

– Maše mi rukom i kaže: "Govorim!" Bilo je to kao da je doneo odluku da se još jednom suoči sa svojim demonima — rekao je Bajić, vidno potresen.

I onda, pred kamerama i kolegama koji su ga gledali s dubokim poštovanjem i tišinom, Žarko Laušević je izgovorio teške reči.
Svaka izgovorena reč bila je teža od olova, ali istovremeno — i oslobađajuća.

Scena je ostala u filmu — netaknuta, sirova, autentična.
Možda kao najiskrenije svedočanstvo o čoveku koji je znao šta znači nositi i živeti sopstvenu krivicu.

Heroji Halijarda: Poslednja rola, poslednja borba

Film "Heroji Halijarda" govori o operaciji spasavanja američkih pilota tokom Drugog svetskog rata, o časti, žrtvi i hrabrosti.
Za Žarka Lauševića, ovo nije bio samo film o herojima rata — bio je to film o ličnoj hrabrosti da se suoči sa svojim najdubljim ranama, na očigled svih.

Njegov prijatelj i kolega sa seta, Milan Vasić, izjavio je:

"Žarko nije glumio bol, on ga je živeo. I kad je govorio na setu, niste slušali glumca, već čoveka koji je hodao kroz svoju sopstvenu tugu."

Tiha završnica velikog života

Žarko Laušević preminuo je 15. novembra 2023. godine, u 63. godini života.
Njegov život ostaje kao svedočanstvo o tome koliko jedan čovek može da izdrži, a opet ostane nežan, tih i duboko osećajan.

Možda nikada nije oprostio sebi, ali je kroz umetnost uspeo da pokloni publici najiskrenije delove svoje duše.

Jer, kako je sam Laušević jednom rekao:

"Svi mi imamo svoju priču. Neko je priča tiho, neko je nosi kao kamen."

A Žarko Laušević — nosio ju je dostojanstveno, dostojanstvenije od mnogih.

Kroz svaku izgovorenu rečenicu, kroz svaku tišinu, Žarko je ostavio trag — ne kao glumac, nego kao čovek.
I taj trag, uprkos svim olujama koje je nosio u sebi, ostaće zauvek.

(Ona.rs/Blic)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.