Heroj sa ekrana, mučenik iz senke: Preživeo je Goli otok, glad, i ženu koja mu je okrenula leđa!

Na današnji dan, 28. jula 1926. godine, u Beogradu je rođen Vlastimir Vlasta Velisavljević, glumac nežnog osmeha, dostojanstvenog pogleda i glasa koji je nosio toplinu detinjstva, mudrost starca i dubinu preživelih epoha. Njegova životna priča nije klasična biografija, već svedočanstvo jednog veka - od deteta koje krade jabuke da preživi, do umetnika čiji je aplauz bio jači od tišine logora.

Glad, jabuke i prvi susret sa logorom

Početak Drugog svetskog rata dočekao je u Beogradu, gde je sa dvojicom drugara pokušavao da preživi najgore dane.

"U vreme najveće gladi sam sa dvojicm drugara krao jabuke koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili."

Drugovi su se izvukli, ali je on početkom 1943. godine, sa svega 17 godina, interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj.

"Spaslo me je to što sam bio mlad i zdrav jer su me, umesto da me pošalju u gasnu komoru, nacisti koristili kao radnu snagu u fabrici granata i oružja u Dortmundu. Jedan od majstora u toj fabrici uzeo me je za svog pomoćnika. Dao mi je nemačku propusnicu, koja mi je, kad sam već pobegao iz logora, pomogla da se preko Minhena najpre dočepam Zagreba, a onda Zemuna i Beograda."

Taj majstor, Bergman, kojem je sin poginuo na frontu, postaje mu zaštitnik. Donosio mu je ručak, vodio ga kući i pomogao mu da 1944. godine pobegne iz logora uz pomoć pomenute propusnice.

Savezničko bombardovanje i zatvor na Adi

U Beograd se vraća u vreme savezničkog bombardovanja, suočen s glađu i siromaštvom. Sa starim drugovima pokušava da pobegne u Ameriku, ali neuspešno. Biva uhapšen i odveden u zatvor na Adi Ciganliji.

Pušten je tek nakon što je njegov otac molio vlasti da mu oslobode sina.

"To je duga i teška priča..." - rat kroz Vlastine oči

O ratu i Nemcima Vlasta je govorio bez zadrške:

"Kada smo imali policijski čas tokom vanrednog stanja zbog koronavirusa bilo je slično kao za vreme Nemaca. To je duga i teška priča. Imao sam petnaestak godina. Bilo je loše. Ne znam ni odakle bih krenuo razgovor."

"Dolaskom Nemaca u Beograd prestalo je sve da funkcioniše u izvesnoj meri. Oni su odmah aktivirali sve što su oni hteli – od školstva pa na dalje. Izdali su odmah naredbe narodu, ali i Draži Mihailoviću i Titu. Ucenili su i jednog i drugog, a onda izlepili njihove slike po Beogradu. Bio je policijski čas. Nije se mnogo razlikovao od ovog koronskog. Za neke je dobro došao, ljudi su se vratili u svoje domove bez mogućnosti da izađu, šetaju, idu po kafanama… Bila je zabrana kretanja."

"Prvih dana, Nemci su obesili jadne ljude kod Igumanove palate na Terazijama. Valjda da zaplaše građane. Ljudi su visili, dok su drugi sedeli u hotelu ‘Moskva’ i ispijali piće. Čim su videli da ta vrsta zastrašivanja ne važi za Srbe, onda su ih skinuli sa kanapa. Nisu birali da li su komunisti, ovo ili ono. Događali su se zločini neviđenih razmera. To stoji tamo na ćošku palate – crni stub sa crnim slovima. Nažalost, ni danas im nismo napravili dostojan spomenik tu u znak sećanja na te obešene seljake. Ne možeš da znaš o čemu se radi. Ni ko je tu, ni zašto."

"Strahovali smo za život. Prvo, Nemci su opasno izgledali. Kad naiđe kolona, kosti vas zabole od straha. Nije bilo potrebe da vas nešto plaše. Onaj njihov jeziv pogled je prestrašan. Neopisivo je. Međutim, bilo je i pitomih vojnika koji su nasred ulice svirali harmonike, ili brijali brkove. Strašno je bilo gledati kolonu srpskih zarobljenika koje su transportovali vozom u zarobljeništvo. Bilo je tu dosta streljanja, ubijanja i brojnih zločina. Daleko bilo! Ja se nisam plašio ropstva. Znate zašto? Nemci su izdali naredbe koje su upozoravale šta će raditi. Ako biste se vi protivili, onda bi bilo svačega, tako da smo se moja porodica i ja svega pridržavali."

Jevrejski prijatelji i večno sećanje

"Ubrzo je bila hajka na Jevreje, i to je ono što me je najviše dirnulo. To je jedini nemački potez koji me je dovodio do očaja. Stanovao sam na Dorćolu u jednom jevrejskom kraju. Imao sam svoje školske drugove. U mom dvorištu je bilo njih jedanaestoro Jevreja. A dvorište kô dvorište - jedna česma i drveni WC. Od rata idem stalno na jevrejsko groblje, vezan sam za njih. Od osnovne škole sam s njima. Saosećam se u toj patnji njihovoj. Sve logore sam obišao i odao sećanje na njih."

Goli otok i ćelija 17a

Akademiju pozorišnih umetnosti upisuje 1948. godine, a otac mu se isprva protivi. Sve se menja kad ga vidi na sceni – tada prvi put zaplače od ponosa.

Ipak, prijateljstvo sa pukovnikom Dušanom Majcenom, koji je bio staljinista, dovodi ga u zatvor 1950. godine.

"Neću zaboraviti tu čuvenu ćeliju 17a na Banjici iz koje su me poslali na Goli otok. Bio je to najperfidniji mogući zatvor sa svim sredstvima za mučenje ljudi, a jedna od njih je bila i ta ćelija. Mala, uska, ne možeš da se ispraviš. Delio sam je sa ocem Voje Brajovića, Vukotom, koji je bio vojno lice i izjasnio se za Sovjetski Savez."

Na Golom otoku provodi tri godine. U međuvremenu, žena ga se odriče.

"Na moju su ženu tih godina vršili pritisak da me se odrekne. I odrekla me se. Ali me je i čekala, misleći da ću razumeti i da ćemo nastaviti tamo gde smo stali. Kako da nastavimo? To ne može. Nisam hteo da joj oprostim."

Zabrana pozorišta i povratak kroz inat

Po povratku u Beograd 1953. godine, zabranjeno mu je čak i da gleda predstave, iako je imao kartu. Karijeru nastavlja u Tuzli i Mostaru, a tek godinama kasnije dobija priliku da se vrati u Beograd.

Ljubav, bolest i čudo medicine

Ženio se tri puta. Iz drugog braka ima ćerku Dubravku. Treći brak mu je bio najslađi:

"Treći brak mi je najslađi. Ena drži brak."

Kada mu je lekar dijagnostikovao opaku bolest, odbio je terapiju, ali je drugi doktor otkrio da zapravo nije bio bolestan.

"Odbio sam, nisam hteo da se zračim. Posle silnog ubeđivanja s tim mladim doktorom, na kraju sam ipak pristao da sutradan dođem na još jedan pregled. Sledećeg jutra, tu u hodniku, naleteo sam na njegovog starijeg kolegu, lekara koji me je prepoznao s televizije. Popričali smo, pregledao me je, pogledao nalaz skenera. Vidim, čudi se čovek. Pozvao je kolegu, onda i neku doktorku. ‘Pa, vi nemate ništa!’, rekao mi je."

Smrt, aplauz i zauvek pozornica

Vlasta Velisavljević preminuo je 24. marta 2021. godine od posledica koronavirusa. Sahranjen je tri dana kasnije, na Svetski dan pozorišta, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Poslednju ulogu imao je u seriji "Nečista krv". Bio je vatreni navijač Crvene zvezde.

Iza kamere, večni umetnik

Vlasta je preživeo ono što većina ne bi ni zamislila. Bio je u logoru, zatvorima, preživeo izdaju, ćelije bez svetla, zabranjene pozorišne daske, ali nije izgubio ono najvrednije: blag osmeh i čistu dušu.

Njegove reči ostaju, ne kao svedočanstvo bola, već kao podsetnik da dostojanstvo ne mora biti glasno da bi bilo snažno. Vlasta je bio tih, ali je govorio za sve one koji nisu smeli. I zato ga nećemo zaboraviti.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.