"Hoću da od njih napravim ljude": Deda Sergej poslednje dane posvetio tuđoj deci, njegova ga se odrekla

Na obali reke, u maloj kući punoj uspomena, bola i sportskih sprava, živi čovek koji je u jednom životu uspeo da bude sve - sportista, umetnik, trener, rudar, otac, stranac sopstvenoj i Deda Mraz tuđoj deci. Njegova priča nije samo biografija jednog Sergeja, to je priča o ljudskoj potrebi da se ostavi trag, čak i kada se čini da se ceo svet odriče istog čoveka.

Prva lekcija naučena

Prva velika pobeda u životu Sergeja Marcenka nije bila medalja, bila je to odluka da ne udari jačeg kad je već pao. Kao dečak u domu za nezbrinutu decu, oborio je najjačeg među vršnjacima, ali nije mogao da ga šutne.

"Već sam bio pobednik - bilo mi je dovoljno", seća se.

Detinjstvo mu je prošlo između gladi, tuča i kratkih bljeskova radosti - radija oko kojeg su se okupljali, retkih poseta oca i ukusa medenjaka koji se pamti ceo život. Između surovosti i čežnje za toplinom, rano je naučio dve stvari - da izdrži i da štiti slabije, čak i kada sam nema i ne može mnogo.

Spolja gladac, iznutra jadac

Sergejev život Sergeja bio je ispunjen neprestanim kretanjem - menjao je gradove, poslove i uloge, kao da je stalno tragao za mestom gde će se sve kockice konačno složiti. Radio je na rudnicima, organizovao sportske sekcije, podučavao ples, osnivao klubove borilačkih veština, slikao, fotografisao. Gde god bi došao, stvarao je nešto novo i okupljao ljude oko sebe.

Ali dok je njegov javni i profesionalni život bio bogat i raznovrstan, privatni se postepeno raspadao. Brakovi su se završavali, odnosi pucali, a udaljenost - fizička i emotivna - rasla.

"Desilo se to da su žene počinjale da me varaju, što je bio kraj", govori bez mnogo drame, ali sa vidljivim tragom gorčine.

Razvodi su ga odvojili i od dece. Pokušavao je da održi kontakt, da ostane prisutan makar na daljinu, ali vremenom su veze oslabele.

"Ja svaki dan mislim na to da imam sina, ali on ne zove, ne piše", kaže Sergej. Reči njegove ćerke da "nikada nikoga nije voleo" posebno su ga pogodile.

Danas, ti odnosi postoje više kao sećanje nego kao stvarnost. Ipak, uprkos svemu, u njemu nema ljutnje, već tuge i potrebe da, kroz pomoć drugima, nadomesti ono što je u sopstvenom životu izgubio.

Uloga koju nije glumio

Zimi, na ulicama Jaroslavlja, Sergej poprima još jednu, naizgled neobičnu, ali za njega potpuno prirodnu ulogu - postaje Deda Mraz.

U dobro nam poznatom, ali upečatljivom kostimu, sa džakom punim sitnih poklona i štapom u ruci, stoji među prolaznicima i deli radost nepoznatim ljudima. Iz džaka vadi poklone i pruža ih deci i odraslima, koji mu uz osmeh prilaze, fotografišu se i na trenutak zaboravljaju svakodnevne brige.

Pored njega je uvek i njegova verna saputnica, kuja Liza, sa rogovima irvasa koji joj stalno spadaju na oči - prizor koji dodatno razneži prolaznike.

Za Sergeja, to nije performans, niti zabava, već produžetak neke njegove životne filozofije. Kao i u svemu drugom što radi, cilj je isti - da obraduje, da pruži toplinu i pokaže da pažnja i dobrota mogu biti jednostavni, a snažni.

U ulozi Deda Mraza, on ne glumi, on samo nastavlja da bude ono što već jeste.

Između neba koje traje i života koji boli

Sergejevo razmišljanje o smislu postojanja oblikovano je iskustvom bola, samoće i stalnog traganja za nečim višim. Još kao dečak, ležeći u rovu i gledajući noću u nebo, prvi put je osetio snažnu vezu sa kosmosom.

"Gledao sam u zvezde i mislio kako je tamo sve lepo, a ovde su usamljenost, poniženja, bol."

Danas veruje da čovečanstvo nije slučajno nastalo.

"Mislim da smo mi nečiji eksperiment - kao mikrobi - posmatraju nas, ispituju", kaže.

U njegovoj slici sveta, ljudi nisu centar univerzuma, već deo šireg plana koji ne razumeju do kraja. Ratovi, nasilje i stalni sukobi za njega su dokaz da "mi ovde nismo stvorili raj, nego smo ga pretvorili u pakao".

Istovremeno, veruje da pojedinci nose u sebi posebnu iskru. Tako i sebe vidi kao deo te neobjašnjive raspodele darova, pa sposobnost da crta, podučava, stvara doživljava kao nešto što mu je dato, a ne naučeno.

U toj kosmičkoj perspektivi, njegov život dobija smisao kroz delovanje. Ako je sve eksperiment, onda je, čini se, njegov zadatak jednostavan - da ostavi trag dobrote, makar mali, u svetu koji često izgleda surovo.

Poslednji veliki plan

Ideja o izgradnji sportskog kluba za Sergeja nije samo plan, to je poslednja velika misija kojoj se potpuno posvetio. Uprkos godinama, bolesti i dugovima, on ne odustaje.

"To mora da se napravi, to gori u meni", kaže govoreći o budućem prostoru koji bi da nazove ITVUS - po principima koje smatra ključnim u životu, a to su iskrenost, trud, vaspitanje, uvažavanje i samousavršavanje - ali sve to stoji između ideala i realnosti u kojoj nema dovoljno novca, snage, niti sigurnosti da će projekat ikada biti završen.

Njegova kuća na obali reke već sada funkcioniše kao improvizovani centar okupljanja. Tu svakodnevno dolaze klinci iz kraja - neki zbog društva, neki zbog treninga, a neki jednostavno zato što nemaju gde drugo da budu. Vreme provode igrajući igrice, razgovarajući, ali i pomažući.

Sergej ih ne kontroliše silom, već ličnim primerom. Ponekad nešto polome ili pogreše, ali se, kako kaže, stvari na kraju vrate na svoje mesto. Mnogo mu je važnije što se vraćaju - i što ostaju. U njima vidi priliku da se nešto promeni: "Možda će im ostati u glavi da može da se pomogne, da može biti drugačije."

Ljubav koja se preselila gore

Ljubavna priča Sergeja Marcenka ne liči na običnu biografiju, već na roman ispisan kroz slučajne susrete, gubitke i upornu veru u bliskost. Njegov treći brak, sa Natalijom, za njega je bio nešto sasvim drugačije od svega što je ranije iskusio.

"Kao da je bilo neophodno da se naše dve duše spoje. Savršeno smo se razumeli, osećali jedno drugo, slagali se u svakoj sitnici", objašnjava Sergej.

Njihova ljubav nije bila prolazna. Nastavili su zajedno uprkos daljini, a Sergej je, kako kaže, vrlo brzo shvatio da bez nje ne može.

"Našli smo se, i od tog trenutka više se nismo razdvajali", govori on.

Natalijina smrt ostavila je dubok trag. Međutim, za Sergeja to nije bio kraj njihove veze. Naprotiv, ona je, po njegovim rečima, samo promenila način na koji je sa njim.

Od njenog odlaska, Sergej živi skromno, okružen uspomenama i ljudima kojima pomaže. Iako govori o samoći, u njegovim rečima nema potištenosti, već odlučnosti da nastavi dalje. Ljubav koju je imao nije nestala, samo se, kako on veruje, preselila "negde gore", s tim da je dobrim delom ostala uz njega.

Priča sedamdesetdevetogodišnjeg Sergeja Marcenka tako ostaje između dokumenta i legende, između realnog čoveka koji živi na obali Volge i mita o čoveku koji nikada nije prestao da veruje da svet može biti bolji, makar jednim gestom, jednom pomoći, jednom spašenom sudbinom.

(Ona.rs / Takie dela)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.