Bio je običan radnik, a napisao je najveće hitove za Čolu i Bijelo dugme: Na njega su pucali, molio da promaše

Danas njegove stihove citiraju generacije, njegove pesme pevaju i oni koji su rođeni decenijama nakon što su nastale, a ime Duška Trifunovića ostalo je upisano među najznačajnije autore jugoslovenske muzike. Ipak, njegov život nije počeo u književnim krugovima, niti je odrastao sa idejom da će jednog dana pisati pesme koje će postati evergrinovi.

Naprotiv.

Sve do svoje 33. godine Trifunović je bio radnik i majstor. Sam je govorio da nije bio naročito siguran u svoje znanje gramatike i pravopisa i da ga je upravo to dugo sprečavalo da ozbiljno razmišlja o sebi kao o piscu.

Rođen je 1933. godine u Bosanskom Brodu, a književnost je najpre upoznavao gotovo slučajno. Čitao je ono do čega bi mogao da dođe, često bez ikakvog plana i formalnog obrazovanja koje bi ga usmerilo. Kasnije je pričao da se dugo stideo da kaže da želi da bude pisac.

Smatrao je da je njegov posao da radi, proizvodi i bude koristan kao radnik, dok su za pisanje, kako je tada zamišljao, zaduženi neki drugi ljudi.

A onda se njegov život potpuno promenio.

Nije verovao da može da bude pisac

Trifunović je svojevremeno otvoreno govorio o tome koliko ga je sputavao osećaj da nije dovoljno obrazovan.

Nije znao sve gramatičke termine, nije vladao pravilima koja je smatrao obaveznim za jednog književnika i zbog toga je verovao da možda nema pravo ni da se nazove piscem.

Ipak, čitao je.

Kasnije je pokušavao da nadoknadi ono što je mislio da mu nedostaje, pa je razgovarao sa studentima i prihvatao njihove preporuke za čitanje. Tako je dolazio i do knjiga autora poput Frojda, Adlera i Junga, iako je priznavao da mnoge od tih stvari tada nije razumeo.

Njegova škola, kako je govorio, bila je zapravo veoma jednostavna: čitao je da bi video kako drugi pišu, a zatim pokušavao da ne piše na isti način.

Upravo će taj autentični izraz kasnije postati njegov zaštitni znak.

Jedan poziv odveo ga je na televiziju

Do televizije nije stigao planski.

Prema njegovom sećanju, jednog dana sedeo je u kafani kada su mu preneli da ga zove direktor televizije. Nije mu bilo jasno zbog čega bi ga direktor uopšte tražio.

Ipak, otišao je.

Direktor mu je ponudio posao.

Trifunović je odmah odgovorio da ne zna ništa o televiziji. Međutim, dobio je jednostavan odgovor: ni direktor nije studirao da bude direktor, pa ipak radi taj posao.

Tako je Trifunović završio na televiziji.

I to ni manje ni više nego u muzičkoj emisiji.

Zanimljivo je da tada nije bio naročito fasciniran pevanjem. Čak je imao potpuno drugačiji pogled na muziku i pevače, smatrajući da se reči često razvlače kroz melodiju kako bi se prikrio loš tekst.

Nije ni slutio da će upravo on postati čovek čije će tekstove pevači pretvarati u neke od najvećih hitova tog vremena.

Od njegovih stihova nastajali su hitovi

Duško Trifunović napisao je oko 300 pesama za muzičare, a među izvođačima čije su karijere obeležili njegovi stihovi bili su Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Jadranka Stojaković, Neda Ukraden, Arsen Dedić i brojni drugi.

Njegova zbirka „Tajna veza“ dodatno ga je učinila poznatim široj publici.

Pesma „Tajna veza“, koju je izvodilo Bijelo dugme, postala je jedna od onih koje su prevazišle vreme u kojem su nastale. A Trifunović je bio autor i stihova koje je pevao Zdravko Čolić, među kojima su „Glavo luda“ i „Sve se menja“.

Posebno je zanimljiva njegova priča o Čoli.

Govorio je da je Zdravko Čolić imao svega 17 godina kada je prvi put došao po njegove pesme. Mladi pevač tek je gradio ime, a čovek koji je svojevremeno mislio da nije dovoljno obrazovan da bude pisac već je imao ono što će mu kasnije doneti status jednog od najvažnijih autora domaće popularne muzike.

Trifunović je na to gledao gotovo bez velikog ega.

Za njega pesme koje je pisao pevačima nisu bile nešto odvojeno od njegove književnosti. Verovao je da bi i one bile literatura čak i da nikada nisu dobile muziku.

A onda je došao rat

Jedan od najtežih perioda njegovog života dogodio se tokom rata u Bosni.

Trifunović je tada bio u Sarajevu.

Grad se rušio oko njega, a on je, kako je kasnije pričao, 22 dana bio izložen pucnjavi. Najvažnije mu je bilo da decu izvuče na vreme.

U jednom trenutku ostao je u gradu, praktično odsečen od života koji je do tada poznavao.

I dok su oko njega padale granate i pucalo se, telefon mu je bio jedna od retkih veza sa svetom.

Jedan od ljudi koji ga je pozivao bio je izdavač Zoran Kolundžija, koji mu je javljao da će uskoro izaći njegova nova knjiga i pozivao ga da izađe iz Sarajeva i dođe u Novi Sad.

U jednom od tih razgovora pitao ga je:

„Pucaju li?“

Trifunović mu je odgovorio da pucaju, ali da promašuju.

I upravo je ta vrsta crnog humora, u trenutku kada mu je život bio ugrožen, ostala karakteristična za njegov način pripovedanja.

Na kraju je iz Sarajeva izašao poslednjim Lastinim autobusom.

Deca su otišla u inostranstvo, on je ostao

Njegova porodica uspela je da napusti Sarajevo. Supruga i deca otišli su u inostranstvo i pozivali ga da im se pridruži.

On je, međutim, doneo odluku koja mnogo govori o njegovom odnosu prema jeziku i prostoru kojem je pripadao.

Nije želeo da ode.

Govorio je da je pisac ovog govornog područja i da mora ostati tamo gde ga ljudi razumeju.

Bila je to odluka koja ga je skupo koštala.

Došao je u Novi Sad gotovo bez ičega.

Čovek koji je bio poznat književnik i autor velikih pesama našao se u situaciji da nema svoj dom. Jedno vreme spavao je u dnevnoj sobi Zorana Kolundžije i njegove supruge Borke, a kasnije su mu pronašli malu sobu bez kupatila.

Preko dana je pomagao u njihovoj knjižari, a uveče razgovarao sa njima i slušao vesti.

Život mu se, praktično preko noći, sveo na najosnovnije stvari.

Ali upravo tamo počeo je novi deo njegove priče.

Od radnika do jednog od najcitiranijih pesnika

Čovek koji se kao mladić plašio da nije dovoljno obrazovan da bi bio pisac, na kraju je postao autor čiji se stihovi prenose i danas.

Njegove pesme su zahvaljujući društvenim mrežama dobile novi život, a pojedini stihovi postali su deo svakodnevnog govora.

Njegova priča zato nije samo priča o jednom pesniku i tekstopiscu.

To je priča o čoveku koji je dugo mislio da nije dovoljno dobar da bi pisao, a onda napisao pesme koje su postale veće od njega.

O čoveku koji je do 33. godine radio kao fizički radnik, a kasnije pisao za najveća imena jugoslovenske muzike.

O čoveku koji je tokom rata izgubio svoj dom, čiji su najbliži otišli u inostranstvo, a on ostao veran jeziku na kojem je stvarao.

I možda upravo zato njegovi stihovi i danas imaju posebnu težinu.

Jer iza njih nije stajao čovek koji je život proveo u udobnosti književnih salona.

Stajao je Duško Trifunović - radnik, autodidakt, pesnik i čovek čiji su stihovi nadživeli vreme u kojem su napisani.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.