"Imam dva braka po 20 godina": Svetozar Cvetković retko govori o privatnom životu, a sada je otvorio dušu

Glumac Svetozar Cvetković decenijama je jedno od prepoznatljivih lica domaće pozorišne i filmske scene, ali iza brojnih uloga krije se i čovek koji pažljivo promišlja o životu, ljudima, greškama i vremenu u kojem živimo. U prvom izdanju podkasta "Dostojanstven život", koji vodi Nenad Milenković, govorio je o glumačkoj sujeti, propuštenim prilikama, Jugoslaviji kojoj i dalje oseća pripadnost, porodici i vrednostima koje ne bi trebalo da izgubimo.

Kroz razgovor se dotakao i odnosa prema prošlosti, odgovornosti javnih ličnosti i potrebe da naučimo da razumemo jedni druge, umesto da razlike pretvaramo u sukobe.

"U ovom poslu nema kompromisa kada je reč o samom radu"

Cvetković smatra da kompromisi nisu uvek loši, ali da je važno znati gde im je mesto. Dok u odnosima sa saradnicima pokušava da pronađe zajednički jezik, kada je reč o samom umetničkom zadatku, ne odustaje lako od svojih standarda.

Trudim se da budem profesionalan u načinu na koji radim svoj posao i komuniciram sa ljudima. U onome što radim, u ulozi koju igram, trudim se da ne pravim kompromise. Sa ljudima, čak i kada postoje neslaganja, pokušavam da pronađem način da dođemo do tolerancije i rezultata.

Iako su sukobi u glumačkom poslu česti, ne smatra da su oni preduslov za dobru umetnost.

Sukobi mi nikada nisu bili kreativni. Retko sam ulazio u situacije koje bi se završavale time da sa nekim više ne razgovaram zato što drugačije mislimo. Mnogo češće smo, čak i kada se ne razumemo, uspevali da pronađemo način da se razumemo.

"Sa greškama treba naučiti živeti"

Tokom više od četiri decenije karijere, Cvetković je imao brojne prilike, ali i odluke o kojima je naknadno razmišljao. Priznaje da postoje projekti koje je propustio, a koje bi danas možda prihvatio, kao i oni u koje nije trebalo da uđe.

Od osamdesetih do devedesetih godina snimao sam tri do četiri igrana filma godišnje. Čovek tada stekne utisak da će taj ritam trajati celog života, a onda se okolnosti promene. U takvim situacijama biraš između onoga što ti se nudi i tu možeš da pogrešiš.

Jedna od grešaka, kaže, bila je i prihvatanje poslova zbog prijateljskih odnosa.

Dešavalo mi se da prihvatim posao zato što je osoba sa kojom bi trebalo da radim moj prijatelj ili poznanik. Mislim da u ovom poslu treba razdvojiti prijateljstvo od profesionalne odluke. Čovek mora da bude objektivan i da nekome kaže: "Ovo nije dobro i ne bih želeo da radim."

Ipak, ne veruje da kajanje treba da postane način života.

Verovatno kajanje služi tome da postanemo svesni da smo negde pogrešili i da smo mogli drugačije. Ali sa greškama treba naučiti živeti.

"Sam možeš najbolje da zezneš svoju karijeru"

Glumac se osvrnuo i na propuštene uloge i situacije u kojima nije bio prvi izbor. Kaže da mu to nikada nije predstavljalo nepremostiv problem, a ponekad je čak kontaktirao kolege koje su bile razmatrane pre njega.

Dešavalo mi se da budem drugi ili treći izbor. Kada bi me pozvali za neku ulogu, umeo sam da pozovem osobu koja je bila pre mene i kažem joj da su me zvali i da bih trebalo da igram tu ulogu, pa da pitam da li ima nešto protiv. To sam doživljavao kao gest dobre volje, i prema sebi i prema tom čoveku.

Smeta mu, međutim, kada glumci posle kastinga ne dobiju nikakvu povratnu informaciju.

Sve je legitimno, neko drugi možda više odgovara za neku ulogu nego ja. Ali ako ti se niko posle toga ne javi da ti kaže da nisi dobio ulogu i da je izabran neko drugi, onda to kvari utisak o celoj stvari.

Kada je reč o uspehu, smatra da najveća odgovornost ipak leži na samom čoveku.

Mislim da niko drugi ne može da ti pokvari karijeru onoliko koliko to možeš sam. Možeš da misliš da nešto umeš da radiš dobro, a da to na kraju ne uradiš kako treba.

"Ja se i dalje osećam kao Jugosloven"

Jedna od najupečatljivijih tema razgovora bila je Jugoslavija, zemlja kojoj Cvetković i danas oseća pripadnost, uprkos tome što ona više ne postoji.

Ja se osećam kao Jugosloven. Pripadam zemlji koja više ne postoji, ali sam ostao da se tako osećam. Putujem po tim delovima nekadašnje zemlje, danas različitim državama, a i dalje ih doživljavam kao deo sebe.

Raspad zemlje, ratovi i posledice koje su ostavili obeležili su, smatra, čitavu generaciju koja je tokom osamdesetih imala drugačija očekivanja od budućnosti.

Mislim da je Balkan jedna velika greška u kojoj živimo. Tu grešku ispaštamo i mi, generacije koje su izgubile najbolje godine svojih života u ratovima koji su se ovde dešavali. Početkom i sredinom osamdesetih imali smo sjajnu perspektivu, a ona se ugasila sa razmimoilaženjima političkih vođa, a definitivno sa ratovima, užasima i zločinima koji su počinjeni.

I danas ga pogađa to što, kako kaže, određeni ljudi rade na tome da se narodi međusobno ne razumeju.

Ja nemam problema sa predstavama koje igram bilo gde, ali imam problem sa tim što neki ljudi konstantno rade na tome da se ne razumemo. Kao da žele da nas nateraju da jedni druge posmatramo sa druge strane puškometa. Uče nas da sve počinje od nas, a ono što danas živimo počelo je mnogo ranije.

"Imam dva braka po 20 godina"

Iako privatni život uglavnom čuva daleko od javnosti, Cvetković je tokom razgovora izneo zanimljiv podatak o svom bračnom iskustvu.

Ne bih rekao da imam jedan stabilan brak. Imam dva braka po 20 godina, što znači da imam 40 godina bračnog staža.

Ne veruje da postoji univerzalni recept za dug odnos, ali ističe značaj razumevanja i zajedničkog cilja, naročito kada su u pitanju deca.

Ima nešto što se svodi na generalno razumevanje i zajednički cilj. Kada sa nekim gradiš zajednicu i imate decu, važno je da napravite perspektivu pre svega za njih. To činiš svojim poslom, ali i načinom na koji se ponašaš u javnosti.

Smatra da umetnici imaju posebnu odgovornost jer njihov posao ne ostaje samo na sceni i pred kamerama.

Dužnost nekoga ko je umetnik jeste da ima svoje stavove i da ih na neki način predstavi javnosti. Ljudi mogu da se ne slažu sa tim stavovima i na to imaju pravo. Trebalo bi da živimo u zemlji u kojoj svako može da kaže ono što misli i oseća, a da mu zbog toga dlaka sa glave ne fali.

"Najviše me raduje kada svojoj deci pokažem gde sam odrastao"

Kada govori o onome što ga danas čini srećnim, Cvetković ne izdvaja nagrade i profesionalna dostignuća, već uspomene koje želi da prenese svojoj deci.

Mene obraduje kada nekom od svoje dece mogu da pokažem mesto gde sam odrastao i da ih odvedem da vide nešto čemu oni nisu prisustvovali, jer se tada još nisu rodili.

Posebno mu je važna uspomena na stan u kojem je proveo prvih devet godina života, sa roditeljima. Voleo bi da može da uđe u nekadašnji dom i pokaže deci kako je izgledao njihov život.

Voleo bih da mogu da uđem u tu sobu i da im pokažem gde je bio orman, na kojem je stajao televizor, gde su bila dva kreveta na rasklapanje. Moj otac je bio asistent na Medicinskom fakultetu, majka studentkinja Ekonomskog fakulteta, a ja sam imao malu ogradicu u kojoj sam provodio dane. U njoj je bio stari radio-aparat koji sam lupao čekićem.

Ta uspomena za njega predstavlja vezu sa vremenom koje je prošlo, ali i priliku da deci približi deo svog života koji sami nisu mogli da upoznaju.

"Trudimo se da zaboravimo ono što je postojalo"

Na kraju razgovora, Cvetković se vratio pitanju pamćenja i odnosa prema ljudima koji su ostavili trag u našoj kulturi. Smatra da se u Srbiji nedovoljno zna o ličnostima po kojima su nazvane pozorišne sale i druge važne ustanove.

Većina ljudi koja dođe u Atelje 212 možda ne zna zašto se sala zove Mira Trajlović. Oni koji dođu u Jugoslovensko dramsko možda ne znaju ko je bio Ljuba Tadić. To je mali pokušaj da se neka imena ne zaborave. Zato postoje nagrade koje nose imena velikih ljudi koji su u našim životima učinili mnogo toga.

Posebno mu smeta što se, kako kaže, često stidimo prošlosti i pokušavamo da izbrišemo tragove vremena u kojem smo živeli.

Trudimo se da zaboravimo sve što je postojalo u zajedničkoj zemlji koja se zvala Jugoslavija. Menjamo imena ulica i stidimo se prošlosti zbog sistema u kojem smo živeli.

Za Cvetkovića, odnos prema prošlosti govori mnogo o društvu u kojem živimo. Ljudi koji su ostavili trag ne bi trebalo da budu zaboravljeni samo zato što se vremena i okolnosti menjaju.

Upravo se u toj misli susreću gotovo sve teme o kojima je govorio: umetnost, porodica, istorija i odgovornost prema drugima. Jer ono što ostaje iza čoveka ne čine samo uloge koje je odigrao već i način na koji je živeo, ljudi koje je razumeo i trag koji je ostavio u svetu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.